Учитељ
књижевност ТМА
Бофће у свом уџбенику „Мабтеезећасћее Ме Мибојећшеп, ИП зеше, 22 «и ћ., 1896'р. 104. и 105.“ од речи до речи овако иву описује:
„Ива (5 Занх Сартеа. Б.) је шиб или омањи грм, дводома биљка, расте често по окрајцима шума а поред потока, лишћа јајастог, а с' мацама дебелим и усправљеним. Мушки цветови састоје се из два прашника, жуте су боје и у почетку обмотани вунастим покривалом; женски цветови су зелени. Приперци истих су љускасти. У место цветног обмотача имају два жљездана медника. Плод чаура, која пуца, а садржи многобројне семке обрасле ћубом од беле вуне“
И ако овако описивање за већину немачких уџбеника служи као образац, ипак данас сваки који га ушчита, мораћа одобрити духовитом Возесетег-у, који у свом делу „зеће еп Чев Ууајавећи!паејз[ег5« о уобичајеном начину ботаничке наставе згодно примећује: „Ја сам почео учити ботанику; својим очима читао сам из књига, како Епсасеае и др. живе; и својим очима дуго и дуго посматрао сам исте биљке у црироди. И никаква односа нисам нашао између мртвог листа у књизи и живог у шуми. Тако књига вели о линцури (бербапа, |шеа Г.), да спада у пету Линеову класу, у овој у први ред, да се појављује на Алпима, да је нлавкасте боје п да служи за лек у медецини. Говори се о броју прашника, о тучку 6 плодника итд. И то је сиротој линцури крштеница. О, кад би таква једна сама могла читати свој сопствени, шареним циФрама означени опис, она би се морала сместа смрзнути. Та то је мравовитије него јесења, слана.“
А ево како писац (Шмајл) иву описује;
„Од зимње хладноће ивини су пупољци добро сачувани по једним љускастим листом тврдим као пергамент. Разлистали се пупољак, то онда тај, тада излишан постали, лисни обмотач; отпада. „Маце«“, које се прво из пупољака. појаве, брижљиво су до расцветавања умотане у топао, дебели обмотач од свиластих длака. Длаке избијају на ободу малих приперака, који у почетку леже у густо један на другог, али се доцније одвајају један од другог, да би оставили слободан пут прашницима или тучковима. На сваком ивину шибу или грму налазе се пили само мушке или женске маце. Пошто су у иве поленова зрнца (цветни прах) лепљива, (кохерентнај, то код ње не може полинизацију _вртиити ветар, као што је нпр. код топола и других аерофилних биљака, него се ту то збива само инсектима, као што је и код осталог ентомофилног биља, с лепо бојаним цветовима. Као примамљиво средство иви, пошто јој Фале шарене цветне лиске, служе жуте прашнице многобројних прашника. При том у ње је цветање рано, тј. цвета пре него што листа, и у време када само неколико биљака могу пробуђеним инсектима дати меда. Осим тога. из умаца« излази један нежан мирис, који се на далеко може осетити, а на основи прашника и тучкова налази се једна остава 60гата медом — медници. У чаурницама налазе се затворена многобројна семена, од чије основе полазе многе длаке, које семе савршено обмотавају. При суши пуцају чауре; длаке се раздвајају једна од друге и тиме тако рећи издижу семе из чауре. Тако ветар може семе лако ухватити и далеко однети. Падну ли семена на влажну