Учитељ

књижевност 9

"> ~

1. Што се довољно не ставља тежиште јестаственичке на-

ставе у антропологији или науци о човеку и игијени; многл од ђака ТУ разр. осн. школе, кад дође у 1 разр. гимназије, не зна тачно показати на себи, где му је који унутрашњи орган; а игијенска правила, и ако се уче, уче се на многим местима тако ређи катихетично: готово их ђак никако и не примењује на себи; јер и преко године и на испиту тражи му се само знање, да нешто изговори (игра речи), — а да ли ти то разуме и да ли то, нарочито, примењује у свом животу (искрени будимо), то је споредна. ствар. Редовни бар суботни прегледи наших старијих учитеља над ђачким рукама, вратом, ушима и кором код многих су отишли го-. тово у заборав. И поред овога (а истина и поред још многих других незгода и неприлика) и није чудо, што деца још у основној. школи почињу изгледати укаже се погрешно од науке“ кржљава, бледа п управо као нечим испијена. – 2.) Што се негде и нема средстава и начина, а негде се просто и не _: да се јестаственица довољно очиледно (у правом смислу те речи) предаје. Овде се просто треба држати правила: готово никако и не говори о ствари, коју имаш, а нећеш деци да изнесеш, да је најпре виде, добро промотре (и тако изоштре своју могриљу) и онда о њој мисле; никако пак не ваља децу само подсећати на ствар, где су је видела пили могла видети (јер много је чешћи случај да ју деца нису видела, него што су' и онда само причање о њој да нешто привремено запамте. На годишњим испиту у овоме чешће не може се учитељ контролисати, што вели, да по педагогици важи: нека је само онда деци ствар пред очима, кад предајемо, а не и кад испитујемо, да не би сама ствар ђаку све казала, —- па и не доноси се на испит каквих биљака, животиња итд. Међу тим ја мислим да, као што постоји контрола за остало, тако треба и за то, да ли је и како ли је учитељ јестаственицу очигледно предавао — Имао сам прилике у П разр. зидети, да дете лепо каже: љубичица има корен, стабло, лист, цвет и у овоме прашнике и тучак, а кад затражих, да ми ове тачно покаже, оно не знађаше и још ме чудновато погледаше. Дакле још једном: мало се посматра.

3.) Што се у довољној мери, бар неколико пута преко године, не чине омањи излети и ескурсије у околину. Јер најбоља, књига ва јестаственицу јесте књига; сама природа, п у овој ништа, никаква ствар и појава није незнатна, а да не заслужује ученичке пажње. И - у

4. Што п у нашим основним школама при описивању изабраних организама готово искључиво влада сувопарни морФолошкосистематски правац, а ствари из: биологије у ужем смислу, од којих многе имају им велике користи при атрикултури, нема сотово ни труна. Разуме се да би овог знања требали и сами учитељи повише да стекну још у гимнасији и нарочито у учитељској школи и после сами.

1 Види у „Наставнику» за јуни 1597. мој чланчић: «Посматрање у природњачкој настави, а не — подсећање. Рефер.