Учитељ

912 ЕЊИЖЕВНОСТ

е већ због тога требало српску школу поштедети од таквих експеримената, који су другце већ одавна забачени. Што се пак тиче начина примене и извођења овог метода, он је не само права бесмислица, јединствена у букварској литератури, већ и у очевидној супротности са интересом наставе. За овај свој проналазак г. Јовић није заслужио признање ни једног истиног познаваоца ствари, а најмање је њиме српску школу задужио, шта више, за чудо је, како је дело с оваким крупним недостатком могло добити санкцију једног упбеника.

Односно другог, правог букварског дела г. Јовићево Словарице ЈЕ 9—24) имамо да кажемо ово:

Као што напред рекосмо овај део Словарице је битни и први део сваког буквара, написаног на основу «нормалних речи», нити је имало икаква смисла, овај деб издвајати из буквара па га штампати у засебном упбенику (Словарициј).

Пошто г. Јовић још ни данас није издао «Рад са новим Букваром», као што је још 1896. год. обећао у напомени на последњој страници своје Словарице, где би био изложен смисао пи намена овог дела Словарице, 10. смо принуђени да о његовом циљу нагађамо.

Судећи по самој суштини ствари морало би се претпоставити, да је овај део намењен за циљ уводних вежбања при настави у читању-писаљу, који се бави анализом говора, речи и слогова на говорне елементе, т. ј. гласове, како би деца најпре добила појам о природи саме ствари (гласа као говорног елемента), а за тим да се према дидактичном начелу природности од ствари може прећи ка знаку (писмену). Ну против таког карактера и таке намене говори тај крупни Факт, што се испод «нормалних слика» у овом делу налазе «нормалне речи» са својим писменима и појединим писменим представницима; те се онда само собом намеће питање: Шта ће. писмена, каква посла имају писмени знаци у оном делу уџбеника, који је намењен искључно томе, да се на основу њега деца упознају са суштином гласова, као говорник елемената, -— каква смисла има знак (писме) поред“ ствари (слике), којој је циљ једино то, да са својим именом буде ослонац за апстраховање појма о гласу. А.

Ако овај део Словарице збиља има оваки смисао, онда је то у методици основне наставе у читању јединствена аномалија.

У овште речено овај део Словарице, оваки какав је, нема савршено никаквог дидактичног оправдања. Он овако нити је буквар нити збирка «нормалних слика» за циљ гласовне анализе, као што је задатак уводним вежбањима. Оваком делу Словарице, какав је, место је у буквару; а осим буквара он је бесмислен плеоназим, ако не и нешто горе.

Свугде је усвојено начело, да уџбеници, који су прва књига у народном образовању, буду не само слободни од сваке компликације, већ да буду и што је могуће јефтинији, А овако је по нашем мишљењу оно 40.000 гроша, што их народ сваке године троши за овај бесмислени «парабуквар», просто у воду бачен.

Ну претпоставимо за тренутак, да је задатак овом делу Словарице да важи као нека врста неког вицебуквара или парабуквара, онда да видимо, у колико је он таким карактером оправдан начелима дидактике у опште и методике наставе у читању на по се.