Учитељ

916 КЊИЖЕВНОСТ ата пи -- ____________--__---2750- 08

паним писменима спојио и тај захтев, да и њих деца «ртају», као што он сам то на једном месту вели.

Дакле писац новог буквара тражи од деце да она «цртају» штампане облике, као шло је то чињено пре Гутенбергова проналаска; изискује Од деце рад, који у пракси нема никакве примене и који ће деца за увек напустити, петнаест дана доцније, чим почну да изучавају рукописне типове, тражи дакле од деце сувишан и непотребан посао.

Доиста чудновато: у једну руку увиђати да настава са самим штампаним писменима не изазива дечију саморадњу и не буди интерес ученика, а у другу за вежбање те саморадње не хтети применити рукописну писменицу, коју ће деца целог свог живота практиковати, већ се за тај циљ послужити моловањем укочених и мртвих штампаних типова, које моловање дете у свом будућем животу неће можда никад примењаврти, — то је једна противречност, једна незграпност, каква се даје свугде пре извиннти него У почетној настави. -

Е, али нека је новина требала, па макар и овако незграпна, јер иначе би се морало бродити матицом, којом су други већ бродили и као најпоузданију утврдили, — требало је дакле нека оригиналност, па ма она била и у најочевиднијој супротности са начелима наставе.

Пада јако учи, како г. писец у овакој јурији за оригиналношћу није био срећнији бирајући оригиналне основне речи. Јер од 30 ових речи по-

зајмио је из пређашњег буквара (Чутуриловог) њих 18, — дакле готово две трећине, те према томе овај део његовог парабукварчета прави је плагијат.

Ма с које стране да се оцењује ова «Словарица» г. Јовића, она ни по свом циљу ни по методу своје и "раде не одговара суштини наставне потребе, те је са нечувеном безобзирношћу бачена у антрешељ и онако веома тешког бремена школске наставе са почетницима. То је један «цубоЕ» стварном упбенику, којом се могу као играчком да залажу несташна деца, а не да он добије освештање школског уџбеника. (6ВРШИЋЕ СЕ)

Венац. Збирка ориноведака, песама и поука за српску децу оплео Мих. М. Стевановић учитељ. Београд. Издање књижаре Велимира Валожића 1898.

Књигу, чији натпис исписасмо удесио је за децу г. М. Стевановић учитељ пожаревачки, писац још некојих књижица за децу. Писати књижице за децу — тешка је ствар, много тежа него писати за одрасле. Дечји писац мора сваки свој чланак пепхолошки оцењивати, да лије он за децу, или није. Мора даље водити строга рачуна о циљу, који жели постићи, као п о психолошкој припреми дечјој за коју пише, да ли она могу како ваља разумети писање, и напослетку, да ли ће бити успеха, а љега мора бити, ако ве испуне тачно два предња захтева. Наравно да језик мора бити потпуно дечји, такав, да га она могу разумети, иначе циљ је промашен. Позната је ствар, како врло малим бројем речи деца, нарочито мања, располажу, према томе ваљан дечји писац, све то знајући и удешава своје писање. Писац је као п живописац. Као што овај мора бити вештак у своме послу, тако је иса дечјим писцем. Овај мора познавати душу детињу, баш као и онај оно дивно преливање боја на своме раду — слици, Ако није писац дорастао за свој посао, боље и да га не предузима јер