Учитељ

и–— АМАНЕТ 3

Сећала се оних препирака са њим... Та колико ли му је само пута у препирци рекла „лажеш“, а ути«“ говорила му је до скора... Чудила, се данас сама, себи, како је могла таква бити... Сећајући се ваљда тога, Даница се сва у лицу запламти, кад данас још из далека опази Војина да им иде у походе. Срце јој јако закуца а у души осети неко задовољство, кад га још тамо далеко на брегу више школе опази..

| Тако су та два млада срца осећала, али се никада нису једно другом исповедила. Али то није могло измаћи бистром оку старога учитеља Пере...

Како им је живот текао и био ПН препун лепих нада на бољу будућност.

Болест старога доброг оца задавала им је доста бриге. Она га је мало по мало савлађивала. И, као што се оно жижак у кандиоцу гаси кад у њему уља нестане, тако је било и са измученим животом старога учитеља..

Једнога дана седео је Војин у својој соби и · премишљао. Мисли су му биле далеко, далеко... Из њих га трже момак који му унесе писамце.

Он познаде њен рукопис, брзо га распечати и поче читати.

Писмо је гласило:

Поштовани гостодине Војине,

Већ су три дана како је оцу позлило. Он лежи у постељи, а кашаљ га ни за тренутак не оставља. Казао ми је да Вас о том известим и замолим, да што пре дођете к нама. Чиним то по његовој жељи, а придружујем и своју молбу, молби његовој.

11. марта 18... С поштовањем у М. . | Даница.

Читајући писмо, Војину су пред очима лебделе две слике. Прва је бледа слика старога измученога друга и пријатеља у боласничкој постељи, а друга је слика њена, која лебди над болесничком постељом као анђео бранитељ.

Сува му засија у оку. У томе тренутку зажели да има крила, и да се у тренутку створи тамо међу њима, који су тако мили и драги били души његовој...

Тек што се сутра дан, по мало развидило, Војин је већ био на путу... Занесен. мишљу шта ли ће и како ли ће