Учитељ

342 ЗАБАВА И ПОУКА

тамо наћи, ни осетио није кад је толики пут прешао. Он се изненади кад се нађе пред школом у М.

Даницу опази још на школском прагу. Беше бледа и погружена, али се њему у томе тренутку учини лепша него икада до тада.

Он брзо улети у двориште. Ни

— Како је оцуг :

Она заплака.

— Тешко, једва прошапута.

Војиново се лице замрачи. Обоје ћутећи уђоше унутра.

— Пријатељу! Стари мој пријатељу! кликну Војин, прилазећи његовој постељи. Како је % |

Пера га погледа својим већ угаснулим, крупними у главу упалим очима.

— Ето, једва изговори он. Груди су му се таласале, као бесни вали узбуркана мора. Низ суве обраве његове, скотрљале се крупне сузе.

Војин прихвати пружену суву руку његову, која беше врела као жар. '.

— А где ти је тешког упита он.

— Свугде! Дотрајало се, прошапута он. Доста се и борило... Хвала је Богу..

— Да идем по лекара 2 рече Војиа.

По његовом бледом лицу разли се сетан осмејак.

— Не!.. Он није више потребан... Седи, седи ту Код мене !... 1 :

За тим једва превали очи на другу страну и погледа, у Даницу.

,— Тути, сине, немој плакати. Седи ту до мене, |

Обоје седоше, једно с једне, друго с друге стране, око сенке од некадашњег човека.

За неколико тренутака владала је свечана. тишина, коју је прекидало болесниково тешко дисање. -

Мало после, болесник се окрете Војину. Очи су му се светлиле и у њима блистале суве. Тихим, већ изнемоглим гласом, поче он:

„Војине, пријатељу мој, дође време да се растајемо... Ја полазим тамо, од куда се нико не враћа... Оно, што ми је најмилије на овоме свету било, остављам у аманет теби... Моја Даница остаје као птица у гори... Остаје без заштите,