Учитељ

368 КЊИЖЕВНОСТ

лила се тако, да је постала одвратна. Ево шта кажу г.г. критичари: «Ово нису девет реченица него просто девет чуда од ачења у Бунвару!" П то веле за ове реченицо: Срна хрта не гони. Хлебац децу не једе. Овца вука не коље. Изела коња трава. Изело зрно коку ит.д. А ја сам хтео да променим онај досадни облик (начин) исказивања мисли из буквара, који сви букварописци употребљују: То је црно, оно је бело, ово је онако, оно

је онако. И тражио сам и сретно нашао у овим изрекама: Овца. вука.

не коље п Изела коња трава. Обе су ове реченице из „Вукових дјела.“ Првом се одричући потврђује супротно т.ј. да вук овцу коље, % другом се потврђујући окренуто. потврђује. Зарад интереса и вежбања да се и на други начин исказују своје мисли, ја сам то унео и смислио још неколико реченица налик на прву и другу. И критичари, да су радили у школи, да, су видели оно задовољство код ученика, кад погоде смисао ових реченица, да су уживали у томе задовољству као и ја, не би баш ту изливали пакост своју, него би ми и за то рекли: да су и ове реченице прилично сретно пронађене: Е | 3

За народну пословицу: «Чини добро данас мени ја Ћу сутра теби.» Критичари веле: «Баш еванђелска поука. Прави еванђелски морал. Шта су овим хтели; Ја нисам ни писао еванђелске поуке него буквар. Ваљда нису мислили да ову «неморалну> поуку треба с полицијом истерати из мога буквара 2 5 | у :

Пошто су се гл. критичари изгрували још (и о грм ио три» и закукали и за народном педагогијом (требало би за свијим леђима) онда се онај дебљи и већи претворио у пајаца, обукао широке панталоне, натукао ти капу с прапорцима, дохватио једном руком звонце и виче: («Ко има гљаву грош, — ко нема џабе!» :

Публика стоји и гледа који је то нови «глупи Август,» док се једном детету не оте узвик: Станојевић, Станојевић! и онда се брзо отвори завеса и шта је, било у тој комедији; Ништа друго него текст испод џамије из буквара! И, ево, шта је гаупог Августа толико а ла је морао читаву панораму правити: -

«У буџаку самак, на саџаку џак, на џаку синџир, на синџиру џигерица. Мачка повуче џигерицу, џигерица повуче синџир, синџир повуче џак,

пак повуче саџак. Мачка обори џигерицу, џигерица обори синџир, синџир,

обори џак, џак обори сапак, саџак паде у буџак.»

И овакав начин исказивања мисли, кад и многе друге унео сам у буквар зарад промене и интереса. Кад критичари од овакога казивања праве панораму, ја шта ли би радили, да сам унео оно, на што сам се угледао, кад сам ово писао Једном приликом разгледајући код г. Шевића, прољесора Француску читанку за гимназије, заинтересова ме г. Шевић за један чаанак, обраћајући му пажњу на то, како Французи не презају од глупих и љутих критичара, да у читанку унесу и оваку причу: «У Паризу има једна кућа. У тој кући има једна соба. У тој соби има један сто.. На том столу има један сат. На сату има једна сказаљка. Сајпија окрете сказаљку. „Сказаљка окрете сат. бат окрете сто. Сто окрете собу. Соба окрете кућу. Кућа окрете улицу. Улица окрете Париз. Париз окрете Француску. Француска окрете цео свет. Ето од прилике каква је прича, која ми је била углед! Само сам ја унео оне предмете, који могу један на другом стајати

па