Учитељ

УЧННИЧКЕ ЕКСКУРЗИЈЕ 487

видети. Нисам им ни о чему у почетку по на особ причао, него задржавао само на општим потезима. Боже, дечје радости! Муке сам имао док сам савладао њихову радозналост за оним што ће видети, чути и сазнати на овоме интересантноме путу. А и како се не би радовали! Целе године затворени у школи као тице у кавезу, без. чистога зрака, без свежа ваздуха. Па и оно пет минута за време одмора, они јадничићи проведу као какве бледе сенке, држећи се за руке, идући и разговарајући се; а са бледим и увелим лицем, са клонулим уморним удовима и врелом главицом а хладним као лед ручицама без ведрог осмејка на лицу, без јаснијег израза, без слободнијег покрета чисто би нам хтели рећи: „ах, што нас мучите тако, зашто нам у место раја пружате пак 2“

— И ја, дечице моја, гледам и осећам ваше болове — помишљам у себи — али шта вам могу ја Такав је систем надзора нашег, такви су погледи данашњи на школу, на друштво, на живот! Али, стрпите се мало, изаћи ћемо ми у поље, тамо ћемо бити весели као тица на грани. Учићемо, разговараћемо, смејаћемо се, трчаћемо и скакати до миле воље; ако нам је школа пако, нек нам шума буде рај!

Сутра дан већ, имао сам своју ВА ел војску преда мном. Сваки. је понео у својој торбици толико јела, колико ће му од прилике бити доста за цео дан.

Пошли смо. Песми и веселости не беше краја. У таквом расположењу испели смо се на оближњи брег. Нисам им хтео на путу ни о чему говорити. Пустио сам њихову машту нека живи и нека се богати на свој начин; нека их, нека сами себи прибављају личнога искуства, требаће им тога у животу највише. Одговарао сам им само по кадкад на њихова радознала запиткивања, па и то доста нерадо. Хтео сам више да певају, а и сами да диспутују о ономе што виде, чују или осете. Тек, кад се не би могли споразумети, или би били склони да о спорном питању донесу какав погрешан закључак, притицао сам им у помоћ ја, својим знањем и својим искуством...

На брегу смо осетили праву радост. И ја сам био весео и они су били весели. ИМ помисао на нашу школ-

.