Учитељ

510 РАСПРАВЕ И ЧЛАНЦИ

саме наставе пи од доброг метода у учењу. Ударци и шамари немају те снаге да у главама детињим изазову љубав ко науци, него изазивају одвратност и мржњу према њој.“ „Ја сам одсудног мишљења, да су батина и прут — оруђа ропства и не одговарају осећајима благородних људи; та мрска оруђа не треба да се употребљавају у школама, напротив, она треба да су далеко од њих као несувремена и за робове.“ Ове последње речи изговорио је неки Е. Лубин, али их Коменски одушевљено цитира у својој „Дидактици“.

Пре 40 година у Русији је било милионима робова: они су се васпитавали често прутом и батином; у школи су се ова дисциплинска средства употребљавала према свакој „души“ без разлике, била она „ропска“ пили „благородна“; знамо, да су у то доба Физичке казне лрактиковане у школама и за децу привилегисаних сталежа. Сад у школама нашим нема места за батине и прутове, и можемо — бар у овом погледу — рећи, да смо ми Руси измакли доста напред од наших западних суседа. Познато је, да се телесне "казне увелико примењују у енглеским школама; прошле године читали смо у једном енглеском листу протест једног млађег учитеља, народне школе: зашто им је по варошким школама одузето право да децу телесно казне, па је то право дато само управитељу школе. Млађи учитељи сматрају, да им се тиме убија ауторитет пред ученицима. И у Германији, и данас, постоје телесне казне по школама. У Француској и у Америци оне су укинуте званично, али их ипак има,

Свршили смо преглед неких, по нашему мишљењу, знатних идеја Коменскових из области педагошке, ма да их нисмо потпуно пспрпли. Износећи ове идеје, имали смо пред собом само један Коменсков састав „Велику Дидактику“, јерсу у њему најјасније изнесене његове педагошке мисли. Видели емо, ес каквом је снагом, 6 каквим је одушевљењем Коменски био предан новим идејама, с каквим поштовањем цитира Философске мисли Беконове, које тек што бејаху објављене а већ их је Коменски, као пријатељ науке, знао. Видели смо, како нештедимице критикује школе његова времена. Нисмо се дотицали његова живота, али и кад би то учинили, вВидели би, како је Комбнски свој живот давао на службу друштву, на шпрење својих педагошких, Философских п богословских идеја.

Ми тек сад разумемо, зашто је Коменски, посматрајући школе у којима се готово никад умови „не хране истинитим зрнима Факата“, тражио такве школе, у којпма би се учили сами акти; видећи, да вазда уче само речима или чак „љускама речи“, тражио да се учи само стварима; приметивши, да и ако се у школама и пзучавају „ствари“, то опет тек после „речи“, најживље је тражио да се отпочиње реалним наукама; приметивши, да се у школама учио само латински језик, и то рђаво, тражио је, да се у школама учи све, а у основним школама, тТ. ј. до 12 година, свему сем латинског језика. Ми разумемо оно осећање које је покренуло Коменскога, кад је посматрао школе из којих депа и младићи нису износили ничега за живот кориснога, да тражи учење само онога што је практички корисно.