Учитељ

ПЕДАГОШКЕ ИДЕЈЕ НЕ ' ОИ

Познато је, како се појавио ентузијазам који је одушевљавао прве раднике у епоси хуманизма. Њихово одушевљавање латинском и грчком образованошћу, створило је доцније код мање даровитих њихових последоваоца култ Форме, у коју су облачили најзнатније производе латинске и грчке литературе. Школа је усвојила идеале епохе препорођаја само у овом изврнутом облику клањања Форма. У школама је овладао, тако звани, формализам. Учпли су само латинском језику, учили су га само због Форме, сва помисао бејаше управљена на подражавање Цицероновој прози, па и саму ову цељ изводише тако невешто, да су резултати наставе били врло жалосни. Против оваквог одушевљавања старим писцима Коменски је устао најодсудније, и као последовалац нове Беконове философије, и као хришћански настир.

„Видим ја, говораше Коменеки, да су мпоге хришћанске школе само по имену хришћанске, а у осталом клањају се Теренцију, Плавту, Цицерону, Овидију.... Аристотел пи сва гомила многобожаца храни их духом и телом.“

Потпуно хармонира са свима погледима великог педагога, његово писање да „ови стари писци, који се предају . хришћанској омладини, нису нимало разумљиви тој истој омладини. Јер они н нису писани за децу већ за људе са зрелим суђењем, који су ступили на позорницу друштвену... Они неће деци ништа користити... Одрастао човек више ће се користити читањем једног одломка из Цицероча, него дете које га је изучило уздуж и попреко.“

Негодујући против онога што се учило у ондашњим школама, Коменски кличе: „О, кад не би у преображеној цркви Христовој било људи, који за собом вуку Цицерона. Шлаавта и Овидија са, њиховим ењигама, пуним смртнога даха!“ Само се великом ревношћу Коменскога као духовног пастира може објаснити његово. уверење, да „ако већ одобримо омладини да чита кога од много“ божада, онда нека чита само Сенеку, Епиктета, Платона и сличне им учитеље добродетељи и морала, у којима има мање заблуда и сујеверја.“ ди

И тако, као што видимо, Коменски, имајући све добре особине људи преданих својим идејама, који за своје идеје радо жртвују све угодности живота, има, у исто време, и недостатке својствене људима, таквог карактера, а то су: веома оштро порицање садашњости у свему ономе, у чему се она не слаже са његовим идеалима, п безусловна похвала будућности кад се буду његови идеали остварили. Најмање му можемо замерити на оним педагошким погледима, који се јављају као резултати научне висине онога времена. Сви смо ми — па и они који су најпаметнији и најдаровитији — чеда нашега времена, и ма како био оригиналан наш ум, ипак на сваком од нас показује се утисак епохе у којој живимо. Најкрупнији недостатак педагошких списа Коменскових јавља се у наше време, а то је: што у свима његовим суђењима нема психолошких основа. Но, п каква је могла бити психологија у време Коменсково, кад права, психологија — која је савршено преобразила наше појмове о духу