Учитељ

512 РАСПРАВЕ И ЧЛАНЦИ

и телу — постоји, тако рећи, од јуче. Па и у нашем, тако званом, образованом друштву, чак и представници образованог сталежа већином и не знају шта је то Физполошка психологија. Шрема томе излази да пи у овом погледу Коменеки није изостао од науке: тако је велики Коменски, тако лагано да нас допиру резултати најновијег научног покрета! Не имајући ослонца у психологији, Коменски је, ради оправдања неких својих пдеја, тражио аналогију час у биљном, час у животињском, а понекад и у неорганском свету. Ова његова упоређења могу бити више или мање оштроумна, али немају научног значаја и понекад се јављају кас антинаучна,

Латаним, али сигурним кораком ступа човечанство напред, а велики људи јављају се као носиоци Фењера којим осветљују пут напретка за неколико корака. Не разликујући се другим ничим од "осталих људи осем својом умном и моралном висином и већом оштрином погледа, држећи се ипак оне колоне у којој је сувремено им покољење, велики људи могу сами за неколико стотина година погледати у дубину оних векова што су пред нама Нема ничега чудноватога у томе, што они могу само у општим цртама нагласити онај пут по коме ће ићи будућа покољења. Сви емо ми тако обузети дневним бригама, тако потчињени оптичкој обмани и безграничности овога хоризонта који се нашим очима указује, да не верујемо светилима човечанства, кад они указују краћи пут до оближње Тачке или кад нас опомињу на тегобе пута по коме идемо. Мнорима ће бити чудно кад дознају, да је било доба кад је цела ондашња група даровитих људи морала да троши сву своју енергију на уверавање сувременика у тако просту истину, да децу треба најпре учити на матерњем, па тек потом на латинском језику. Ко пе би, у наше дане, сматрао за лудога онога човека, који би приморавао свога сина да у шестој години учи латинску граматику, и ако још ништа не зна да чита на матерњем језикур А тако се радило п у Француској и у свој Европи до прве половине ХУШ. века. Отишло се било тако далеко, да су деца учпла читати по латинским стиховима. Јансенисти су имали велике муке док су оборили овај систем. Немојмо се гордити пред ХУП веком, када су у Француској били могући овакви апсурди! Ми смо уверени да ће се у 1899. години, на 407 година после рођења Коменскова, с таквим истим уверењем говорити о апсурдима нашега доба, које ми данас не видимо, но који ће тада бити познати свима.

Ако не можемо да избегнемо то, да нека наша мишљења, наше обичаје, наше уредбе критикују потомци, као што н. пр. ми критикујемо ропство, враџбине, завере и т.д., — онда се бар побринимо да се користимо оним здравим, оним дубоким мислима које нам у. наслеђе оставише велики људи, који живише и радише пре 2—8 века; да нам се не ругају наши потомци за то, што смо затварали очи пред нодостацима нашег друштвеног живота, на које су прст пружали још наши претци. Видели смо, како смо далеко од Коменскога, и како још треба дуго да чекамо до остварења свих његових пдеала. Сећајмо се Коменскога п поштујмо његову успомену! По-