Учитељ

ДОБРИЛОВСКИ УЧИТЕЉ ђе

бла са натписом: „Кр. Српска Основна Школа Добриловска“.... Шта је се муке видело, док се та школа подигла, то би вам умео испричати само стари попа, отац Никола. А није то да се нема са чим, него онако, ђаво би га знао!... Српски нехат, српска посла. Муке је сиромах попа имао, док је већину парохијана склонио, док им је потребу и корист од школе доказао. Али, таман је то веселник утврдио, а искрену друго питање. То питање, било је питање о месту, где да се нова школа подитне. Једни, они из Руменика, хтели су школу у своме селу.

— Шта, говорили су они, наше је село два пута веће, два пута ће више потеглити око нове школе, па је право да се у нашем селу и зида, а и вама није баш далеко. .

— Није тако, доказују они из Сунчаника. Наше је село истина мање, али су људи живљи. Мучно ће Руменике, шта више, од нашега села дати. А после, наше је село и поближе "Добрилову где је и црква, па ће и деци лакше бити...

И тако, повуци овамо, потегни онамо, а никако да се дође до споразума. Сиромах попа, кад их види да се тако свађају, он само тури руке под појас, хода и хуче, а тишка сад једног сад другог домаћина. Они се као мало пред њим ућуте, а чим он врдне, они опет продуже. Ко зна докле би се то отезало и како би се свршило, да се стари попа не сети и предложи да се школа подигне код цркве у Добрилову. Неки су и на тај предлог мало: врчали, али се напослетку сложише.

Тако вам је, ето, постала школа Добриловска.

Нико се, чини ми се, не мучи и непати толико од самоће, колико сеоски учитељ. А кад још школа није у селу, него од њега одвојена, онда је то за учитеља право заточење. Школа добриловска, поред свих својих лепота, којима се због положаја свога одликовала, имала је ту једну једину махну, што је била усамљена.