Учитељ

596 | 5 РАСПРАВЕ И ЧЛАНЦИ коју иставља младалачка душа спољашним утисцима, интензивност којом она објекте спољашњег света усваја. На што ми одрасли често пута никакве пажње не обраћамо, то смотри дечје оштро око, то његова уобразиља задржава. Никад после не окрећемо природним појавима, цело око и ухо, никад се не предајемо предметима нашег учења свом, неподељеном душом као у младости. Зато су наше најраније успомене као заковане, тако, да старац пре све друго заборави него њих, зато нам стоји домовина са свима оним хиљадама ствари које најпре нашим чулима говораху целог живота живо пред очима и онда, пошто смо је одавно оставили.

Ако имамо да захвалимо месту нашег детињства, за најраније, најјаче и најмногобројније представе и најважнија посматрања, и ако је донекле оправдано тврђење ста_рих философа: ничеа нема у дуту што најпре није било у чулима, —— то онда шта је то, што духу даје основну садржину 2 Зар то нису мисли творчеве, како се оне у спољашњем свету, свету чула јављају и стоје записане у шуми, пољу, долинама и висинама 2 Зар то нису оне, које се у дечјој души огледају и у његовој унутрашњости плодно семе мисли сеју 2 Зар то није утицај људи, који индивиду окружују, представе и искуства домовине, за чију је садржину у будућности везан духовни живот људски; Дете не живи само у домовини, него његов дух ради и даље с домаћим утисцима и опажањима.

Значај ових представа задобивених у домовини у толико је већи, у колико се њихов утицај простире на скоро сва доцнија опажања. Скоро ни једна нова представа не може прећи у својину душину, а да пре тога не дође у узајамно дејство са старим представама, које се већ налазе. Ове су последње основ, на који се ново додаје и ређа; оне су као орган којим душа схвата. Овоме процесу духовног усвајања (аперцепцији) има се приписати