Учитељ

608 „РАСПРАВЕ И ЧЛАНЦИ

»

ни чим другим правдати ону своју запостављеност начела саморадње, кад знамо да је све учење у одсуству његову фактички право мучење, јер се без њега не да ни замислити каква темељна настава. Дакле сама несавладљивост анализе, а не друго што — била је у. стању да нагони ауторе наших Упустава. на онолику попустљивост у корист механичног учења, колика се илуструје поступцима њихним, по којима ову, као што се и читаоци сетити могу — изнајпре врши сам наставник, па се тек после тражи то и од ученика !

И док овако доста добро попмају тежину саме анализе, дотле сестру њену синтезу оглашују за тако лаку, да нису оставили никакву одушчицу која би у кобним тренуцима играла улогу „утешитеља“, како се ипак правилно ради и тада, кад баш не иде онако лако савлађивање њено као што се илуструје поступцима њихним, | по којима деца без по муке — говорне елементе у целине говорне —- тако правилно и лепо зглашују, да је чини нам се саморадња на врхунцу свом2!р

Истина је жива да је синтеза лакша од своје сестре анализе, али је исто тако непобитан Факат и то: да није баш онолико лака коливо се преставља поступцима наших аутора“) Шта више, ми слободно тврдимо, да је онако успешно извођење синтезе, на основу онако нејасних појмова какве даје садања анализа и при онаком поступку какав веје садањим правцем — прави апсурд, коме не треба коментара тим пре, што истинитост овога нашега тврђења — каоп пређашњег о несавладљивости аназизе — није страна ни за једнога од читалаца, коме је макар када било суђено да на делу изводи ову важну партију.

Сву пак несавладљивост ове партије у опште, а саме анализе на по се, — по садањем начину — најбоље илуструје један незгодан али у исто време и непобитан фФакт, који се састоји у томе: што огромна већипа наших наставника просто прескоче целу „Припрему“ (ева „Уводна веџбања“) — ематрајући је при том као нешто непотребно, или у најбољем случају као педагошку педантерију, па одмах првих дана да деци Буквар и стане се клањати кумиру новога. срицања, које се од старога, злогласнога разликује готово само у онолико, колико му за ово пружа материјал основа садањега Бу-

#у За доказ овога могу нам згодно повлужити поступци оне друге двојице, који се и оном приликом не слажу са првом двојицом. — Од њих г. Миодрагсвић на она два своја примера врши исту сам, док је г. Јовић у даном случају оригиналан али не и срећан, — пуг му је скоро толико шето механичан, колико и садруга му.