Учитељ

728 ПОГРЕШАН РАЧУН.

Није ми могло бити да не одем на прошевину. А једини сам ја међу гостима био на силу весео: „Неки од " сељака опазили то, па ме стадоше као и тешити. Један од њих рећи ће ми:

__ Ти се, господине, замислио, ваљда ти је жао што ти наш учитељ неће долазити почесто, као до сада. Оно, знаш како је: млада му је преча од свију нас. А, Бога ми, немој ни ти оклевати. Одавно је речено: „Ко се млад ожени и рано руча, никад се не каје“. Наћи ћемо ми теби ваљану девојку. Има, дао Бог, девојака увек више него момака...

И стадоше ми чак помињати неке девојке из околних вела. А кад ја на све то не одговорих ништа, рећи ће Ранисав: :

— Море, људи, шта сте окупили господина учитеља» Ожениће се он и без ваше помоћи. Јамачно је он бегенисао цуру у Београду, па само док оде тамо; неће се вратити сам. Не мари он за простоту. Зар он, господин, па да се жени сељанком, простом девојком

Као да ми се сави бич око ушију. Нису ово Ранисављеве речи, није то случајно речено. Што сам ја говорио Владимиру, то сад исказује Ранисав. Види се да им је Владимир испричао шта сам разговарао с њиме!

И он ме још зове у деверство!

Мени је и било најдаље ићи, те, под тим изговором измакох за рана. Било ми је досадно у том друштву, мр ме сматрају, вазда, као пакоеника, може бити, чак и завидљивца, срећи двоје „младих.

До свадбе Владимирове нисам му више одлазио. Приближавао се крај школске године, па сам и посла имао више. На писмо Владимирово, којим ме подсећа на усмени позив евој да му будем девер и изјављује наду да му те нећу одрећи, одговорио сам: да ми је немогућно одазвати се његову позиву. Навео сам и неке разлоге за то.