Учитељ

ЗАБАВА И ПОУКА 788

Кад је свршен испит код мене, ревизор ми рече да ће на преноћиште у Владимирово село. А како не беше јака врућина, он пожеле да иде пешке. Позва мене да му правим друштво. Ја му се узех захваљивати, изговарајући се на некакав посаб што имам да севршим у вароши. Али он као да познаде да ја не говорим истину, погледа ме озбиљно, па рече:

— Нисам мислио да вам бављење са мном може бити досадно.

Мора бити да сам изгледао врло глупо, кад одмах за тим похитах да му изјавим како се врло радујем што ме он позива, како сматрам за срећу провести који тренутак поред њега... изговорих још неколико фраза, што су могле поднети за ову прилику.

Пођосмо одмах.

Ишли емо лагано, скоро пуна три сахата. У сам мрак „стигосмо у село. Целим путем разговор се водио о школи, понајвише о мом раду. Похвалио ми је све што је за похвалу, али ми је показао и лоше стране мога рада. Све то казује тако јасно, да сам тек тада познао себе какав сам радник. И гладан и жедан слушао бих га. Савети његови били су ми драгоцени за будући рад мој у. школи. Камо срећа да су ме тако упућивали и ранији ревизори !

· Пошто је било доцкан, и не свраћасмо школи, него право у механу. Ранисав одмах посла по Владимира.

Хтедох у земљу пропасти од стида, кад Владимир уђе у механу. Изгледаше као какав калфа памуклијашки: хаљине избледеле, капут и тесан и кратак, панталоне од бледе тканине, а на коленима велике црне закрпе ; кошуља од српекога платна, на прсима шарена пуца од порцулана. Он се емрзао, готово плашљиво приђе ревизору.

— Како сте, Владимире! Ви сте ми се, можда, тек „сутра надали, а ја сам по лепу времену желео мало да штропешачим, па стигох вечерас овамо.