Учитељ

ЧЛАНЦИ

Наступи очајно стање у школи. Уморшше се и ђаци а и сам предавач, а ми хоспитанти изгубисмо наду да ће ју ошште и моћи бити што год од предавања, јер беше остала још само четврт па да куцне звонце.

При свем овако очајном стању, Ф. упорно крије врапца, и све га дубље гура десном руком под леви пазух. Радознала деца виде да он нешто крије под капутом, и извијају главицама не би ли што год видела кроз ону шупљину једног дугмета, што је на блузи откопчано, али. не могу ништа да виде.

И изби час а Ф. не показа деци врапца, о коме је имао да им држи предавање три четврти часа.

Ми се вратисмо у школу и деца не видоше врапца.

Ф. беше сав поцрвенео и беше постиђен. Отрепео је од критике! Само је уздисао и говорио: „не можеш да развијеш врапца у деце, па макар шта радио...“.

Кад смо се враћали са предавања у школу, па кад „смо били на средини пута, Ф. извади врапца први пут да види да ли је жив, и хтеде га лупити о ледину, те га ми уздржасмо, доказујући му, да врабац са зоолошког гледишта није ни мало крив што је предавање тако наопако испало.

Још има оваких примера, који би се могли навести. Али што ће још примера, ако верујете да су ови примери истинити и из искуства, и ако су они довољни да се разуме основна мисао: да је прва дужност наставнику кад почне предавање у школи, да каже деци о чему ће се ловорити, — шта ће се радити.

Ово, што је испричано, то је било пре 25 и више тодина. Читаве су тенерације изашле из учитељске школе, и понеле у народну школу ту наопаку науку, ту наопаку ми«сао.' И дан дањи наћи ћете у школама добрих учитеља, који овако раде; који од деце крију циљ наставе, и упо-