Учитељ

50) РАСПРАВА И ЧЛАНЦИ и поможе, и за врло кратко време — месец дана, створило се у каси 40.000 динара, те се јадни учитељи покрпише колико толико-

Па и држава сама дугује много учитељима, преко пет милиона динара. То је зарада учитељска коју држава неће да плати. У прошлом рату много је милиона страћено, а није се ипак хтело грешним учитељима исплатити само пет милиона. Тако је и данас: „Маре вреди више него Манерва.“ Један енглески проповедник рекао је: „Најбоље награђујемо војнике, затим оне који нас забављају (певачице, играчице, глумице) па после оне који нас лече, а најпосле и најбедније оне, који нас учеи васпитавају знојећи се.“

Само у северној Шпанији нешто боље плаћају учитеље. Тамо је и трговина већа, народ вреднији па и богатији и образованији, и разуме тегобе учитељева рада и уредно га плаћа, Влада наређује да свака, па и она најсиромашнија општина подиже школе, ма да добро зна, да је народ до краја изнурен и да није у стању, те се е тога, и држе школеки часови по подрумима, појатама, у двориштима ко јекаквих рушевина. У том погледу је најгоре у покрајини Малаги, _ тде су школе и сеоске и варошке од више година занемарене, ма да ова покрајина спада у најбогатије покрајине у Шпанији, јер се тамо води велика трговина нарочито вином.

У једном месту приморском „Мејег Мајага“ са 12.000 становника, нису били учитељи примили плату више од године дана. Шта су могли да раде, него се договоре сви сложно, па једнога дана изјаве да неће више обучавати децу, и дигну се сви у Малагу главно место те покрајине, не би ли се тамо мало прехранили и одморили. Али ту их снађу нове муке и невоље. Просили су, и то вамо једног дана, Јер већ истога дана ухапсише од њих осморицу због прошње. Просећи су свакоме давали штампане бланкете, на којима су штампани узроци због којих су приморани били просити. Гувернер покрајински обрече им да ће им се плата што пре исплатити, али им запрети да не смеју више просити, јер ће их казнити.

И ово бива у једној од најплоднијих и најлепших земаља у Европи. Да толико ниско падне морал у опште, и код народа и власти да учитељима не плаћају, никад не бисмо веровали, али Факта говоре. И то се дешава баш код онога народа чији је владар некада узвиквуо: „У мојој држави сунце никад не залази,“ и у оној земљи, у коЈу је из новога света реком се лило злато и остали драги метали, али како дошло онако и прошло. Они изгледају као какав бивши богати наследник распикућа.