Учитељ

тОН У НАСТАВИ ЧИТАЊА 128

лепше од брзог читања. При таквом читању ученици лакше схвате, изговарањље појединих речи. Учитељ мора пазити и на то, којом ће висином гласа чланак читати. Није лепо, но је чак и сувише ружно викати. Вика спојена с монотонијом, без икаквих варијација, најгоре је читање. Не ваља ни сувише тихо читање. Висина кроз цео чланак, треба да се мења; има ставова, који се јаче наглашују, а имај их, који се тише изговарају; даље, на 2—83 слога треба глас спустити; то исто вреди и пред 2 тачке, тачком и запетом па чешће и запетом. Пред тачком спушта се у реченицама т. 3. гранцускога стила, пошто су оне кратке, а и пред осталим знаковима, спушта се у реченицама немачкога стила, које су, по некад велике од 5—6 па и још више штампаних реда.

Даље, учитељ треба да обрати ученицима пажњу, где треба предаснути, јер има приличан број ученика, који читају дотле и то све једном висином, док имају у себи ваздуха. Чим њега нестане, они стану, па ма то било и на половини речи, удишу на ново ваздуха и опет продужавају. При том је читању увек монотонија и вика.

Кад је учитељ чланак прочитао или испричао, онда треба ово ученици да раде. Од њих треба захтевати да читају оном висином, којом је учитељ читао.

Читање и причање треба да тече као разговор. Тек онда ће имати своје лепоте. Учитељ при читању, као што сам и раније споменуо, треба да обрати озбиљну пажњу на „провинцијализме“, било у облику или акценту.

Ко не уме лепо да чита, неће умети ни да декламује. У декламацији је потребно више вештине но у читању.

Учитељ мора знати сваку декламацију. Једно с тога, да би могао ученике при погрешкама исправљати, а друго и да стече већег поверења код својих ученика.

Како је то жалосно, кад се ђаци међу собом разговарају о томе: како њихов учитељ тражи оно што ни сам не