Учитељ

126 РАСПРАВЕ И ЧЛАНЦИ

Један педагог тим поводом прича овако: Баш сада седи крај мене дечко, кога ми посла отац, да га васпитавам. У моме присуству ради марљиво, с Вољом; није покварен, добра је срца, ама је постао жртва домаћих прилика, које не беху такве, да би могле помоћи васпитање даровита дечка, чиј се карактер учвршћиваше. А какве беху те прилике Управо онаке, каке се чешће находе у нашим кућама. Отац је одличан, чио трговац, који зна само оно, и тежи само за оним, што би користило његовој трговини. Према томе, синовљево 5

васпитање, као и на мнотим другим местима, поверено мајци. Отац

не би био у стању да сина васпитава, баш кад бин хтео. Та је добричина и по суду познатих пријатеља његових, одличан човек. Ама, о васпитању има чудноват појам. Смелост детињу сматра за знак унутрашње самосталности, коју не треба нико ни да претом дарно; али када постане вувишна и њему није по ћуди, он тада туче дете немилосрдно. Оно тада нада толику дреку, да се људи искупе, и отац — да би учизио крај скандалу, умирује сина — ласкањем. Тај мали несташко код мене је миран као јагње, послушан, учтив. Вазда се радује кад полази од куће, ау мојој близини осећа се блаженим. Из тога излази: Пијетет се губи.за то, што у породици не знају да васпитавају. Питате: „А шта ради мајка тога достојног сажаљења, детета 2“ — Мајка му је необично честита, добра, али исто тако слаба жена. Радо би све учинила, самбо кад би знала, шта јој ваља чинити, и да јој је васпитање засадило само мало, мало консекбенције. За више година то ју је дете мучило, а то није смела ни поменути послом заузетом и строгом оцу, јер је добро знала, да им срџба његова ништа не помаже. У тој вељој невољи својој потражи она од мене помоћи. Наредим дневну цензуру и наложим дечку, да ми је свакодневно предаје. Али мајка поче по мало нивати и неистину, јер или се дала од дечка умолшти, или се бојала претњи његових. И на тај начин пришли емо крају. Када родитељи већ не знају шта ће, ту онда ваља да помогне учитељ; зовемо га — као више пута и лекара за време болести — када је већ касно. Но надајмо се, да тога пута судбоносно „одвећ касно“ није још наступило. И када се дечко неће да измени, мора се изменити васпитач. Не смемо претпостављати_ код омладине исте вимпатије и антипатије, исту унутарњу живост, исте погледе и назоре, и не смемо заборављати, да је донекле и оправдана она народна изрека: младост-лудост! Не заборављајмо, да са децом имамо повла, те не судимо одвећ строго њихове невине, де“ тињске испаде. Сетимо се само свога детињства, па се уживимо у њихове мисли и осећаје.