Учитељ

198 ј РАСПРАВЕ И ЧЛАНЦИ

не би и нехотично према њему лоше поступио. Здрав дечко, живе природе, осећа неодложну потребу, да својим удовима непрестано покреће, да их вежба. То је природни нагон гимнастички, нагон оправдан, који се не сме сузбијати, већ пре методички гајити, ако се хоће да дечко напредује и телевно и душевно. „Само је у здравом телу здрава душа!“ — говораху Грци и Римљани и подизаху гимназије и академије, Као шео дечко, за разлику од младића и потпуног човека, има свој нарочити дечачки начин осећаја и мишљења, товора и делања, исто тако има и своју поноситост, то јест овећај специфичне цене, које че треба као кукољ требити, већ у правим границама респектовати и култивисати, ако се хоће да дечко напредује морално и интелектуално. Самовоља, упорност, прецењивање сама себе и слично томе, не морају се одмах из корена чупати. Када. се васпитач упозна са специфичним карактером непокварена, дечка, па се по томе према њену и понаша, онда ће овај прионути за њ,и душом и срцем, миловаће та п слушаће. Васпитаник хоће не само да га разуму, већ и да се према њему уљудно понашају. Он добро“ зна, да сам себи не може помоћи, ни како ваља собом владати, с тога и тежи за мудрим и доследним управљањем. Није толико омиљен васпитач благ и трпељив, колико онај справедљив. У немилим елуча_јевима, када је наставник принуђен ирибегавати озбиљним укорима. и казнама, ваља томе да тражи узрок у ранијим грешкама, које су у настави починили било родитељи, било васпитачи, те да енергично приступи поправци. Да у тим случајевима дете одговара за погрешке својих родитеља или ранијих васпитача, разуме се само по себи. Међу најгоре дечје навике долази лагање, пањкање, ухођење и пот_кавивање и слично томе. Наше модерно тако звано „образовање“ састоји се најмање из две трећине лицемерства, . обмане, таштине и безума. За што не би лагала деца, када се пред њима посведневно, _па и сваког тренутка „одрасли узајамно лажу. И одиста, деца се уче ' лагању не само од слугу, већ често и од сопствених родитеља, и претпостављених. Ако дете учинџ незнатну грешку, на пр. разбије " лонац, из непажње запрља рухо и т. д. тада се обично оспе на њ' грдња. Поплашено дете не признаје. То је природно, јер ако призна, биће кажњено, буде ли упорно одрицало, избећи ће казну. Онда, за. што не би лагало2 Други пример, који се често понавља, јесте тај: Родитељима се пријављује непријатна похода: отац и мајка наређују служавци, у дечјем присуству, да је откаже рекавши, да нису код. _куће. Тим се начином осећај за истином код детета брзо мути, и уравнавају се оштре границе између истине и лажи. Ако дете из-