Учитељ

| 30 | РАСПРАВЕ И ЧЛАНЦИ

Ко дете хоће да разуме и васпитава га како ваља, тога оно и воли; кога не милује, тога и не слуша — не може да га слуша. Бесмислица је љубав и послушност изнудити од детета страхом и претњом. Обоје лоше дојствује на дух и карактер детињи и чине га тупим, неиетинитим, лажљивим. Ако је дете непослушно, треба најпре да упитају родитељи и учитељи сами себе: да ли су еве то схватили како треба. Мања деца и немају још свога расуђивања и убеђења. ( тога је погрешно апеловати на разум деце од 5—10 година Дете слуша не из побуда сопетвезе воље, не по своме разуму, већ за то што тако

· хоће родитељи или учитељи. да то децу п не молимо већ им нала-жемо да нешто изврше, или да од нечега одустану. Васколики ду-

жиевни живот код њих је само празан сан. Дете се научи мислити амо са спољних и унутарњих утисака, слушајући, гледајући, следу“ јући живим примерима. Узајамна методична делатност тога прво“ дулаевног поетрека јесте главни циљ Фребелових „Забавишта“, која се непрестано множе и. јесу за децу права благодат. У инстинктивној снази, да попуни своју душевну празноћу, постаје дете радознало и дружељубиво. Дете лако схвата, Фантазија његова је велика, ама разум и расуђење још су неразвијени и слаби.

Карактер дечји јесте навика, а навика благовремена и досадна најбоље је васпитавање за чврст карактер. Игра је главни рад дечји. Играјући се, она мисле играде, играјући се, она ргализују свој унутарњи евет. У игри њиховој можемо познати њихову особиту ћуди еклоност и будући позив њихов. Како је скромно дете у својој игри, како је срећно у својој скромности! Гомилица песка, неколико пруфића или камичака њему је довољно, да подигне најраскошније палате и тврђаве. И најмањи просторчић покривен дашчицама или летвама — па ни Адам у рају не беше тако срећан, као мали сањало, који поносно гледа своју сопствену грађевину.

Једна од најпримамљивијих особина детињих јесте искреност или простосрдачност. Што мисли, то говори и ради, према свему је потпуно равнодушно. — Мала сестрица уштедела је динар. Како јој се старији брат креташе од куће на страну на науке, она му при растанку даде динар и рече: „Ето ти, брале, па за тај динар купи осам златних дуката.“ Она је знала бројати само до осам, а од служавке је чуда, да су златни дукати најбоља ствар на свету. — Малога дечка мучила је и дању и ноћу мисао, како би могао добити птицу. Једном приликом дође у оближњи гај, па како не знађаше другог начина, посади се на траву и крај себе разастре свој капут, те тако чекаше да на њ падне птица. Када виде дато не иде, уђе