Учитељ

188 РАСПРАВЕ И ЧЛАНЦИ

Строга разлика онога што мора бити, од онога што је случајно и изузетно, јесте основни захтев сваког научног испитивања. Но узели ми макар које појаве, и посматрали их са ма којег гледишта, они ће нам се увек јављати у неком времену; а ако будемо расматрали појаве спољашњег света, онда ће нам се они јављати и у просторности.

Сваки појав неопходно преставља два чиниоца: један је који прима, а други је оно што се прима. То важи подједнако како за унутрашње, тако и за спољашње појаве; то јест како за пеихичке појаве, тако и за утиске спољњег света. да наивни реализам, на чијем земљишту стоји већина људи, готово не постоји разлика међу сопственим представама и оним предметима који изазивају те представе. Не само Философи него и природњаци знају, да међу њима нема ничега заједничкога, него може постојати само неки паралелизам, пошто неким изменама у спољашњим предметима могу одговарати неке измене и у нашој свести. Но појави спољашњег света никако се не могу истоветовати с појавима унутрашњег сазнања, а могу бити само признати као њихов узрок, и то само у неком смислу, јер појави спољашњег света никад се не примају непосредно нашим сазнањем (свешћу), које прима само неке промене из унутрашњости нашег организма и објектира их у просторности. Наше сопствено тело увек служи као посредни беочуг међу нашим сазнањем и осталих тела у природи. Оно се може сматрати као једини непосредни објекат свију наших осећаја. Само закон узрочности даје нам конац за везивање, т. ј. служи нам као веза, између субјективних представа и осећаја, и објективних реалних појава.

Промене у спољашњим предметима јављају се као узрок њима одговарајућих промена у окружавајућој средини, која и иначе предаје те промене или покрете нашем телу, где они са своје стране изазивају одговарајуће промене у нашој свести.