Учитељ

190 РАСПРАВЕ И ЧЛАНЦИ |

јавити као просторност и по томе, што је та просторност неопходна Форма њеног сазнања, и, на послетку, просторност може бити већ услов за прелаз утицаја спољашњег света у област нашега сазнања. Другим речима: Идеја просторности може бити нераздвојно са примањем (перцепцијом) спољњег света нашим изтелектом по томе, што је просторност нераздвојна особина свиту тела; или по томе, што је просторност Форма тога интелекта у који се морају сливати сви спољни утицаји; или, напослетку, — како то примање није неопходно везано ни са унутрашњом суштином материјалнога света, ни са нашим интелектом — оно је неопходни однос, тако рећи јединствени угао виђења, под којим ми можемо примити спољни свет.

Прве две хипотезе довољно су разрађене у историји Философије, те ћемо се ми задржати само на овој трећој.

Могу ли се у нашој свести појавити као просторни предмети који сами по себи нису просторне Формер Може ли идеја просторности понићи само из додира тих савршено разноврсних елемената, од којих засебан ниједан нема ничега заједничког е пространетвом 2 Што се тиче сазнања несумњиво је да у њему може постојати читав ред појава, који немају ничега заједничког с просторношћу. Но у материјалном свету, и ако изгледа да се сви предмети свршавају у просторности, опет није могуће утврдити, да је та супстанција или принцип, који лежи у основу тих појава, непрестано био просторност. Сувремена наука, обрнуто, све више је склона к томе, да у самим телима треба гледати само појаве, у чијој основи леже непросторне јединице сила. Истина, у таком случају, како изгледа, остаје признање просторности као нечега реалнога, како се, у противном случају, не може ни замислити кре"тање. Но ето и кретање није нешто самостално, независно од онога што се креће.

И тако, могуће је да просторност није ни особина тела, ни Форма интелекта. Но ако се ми задржимо натом питању,