Учитељ

ПРОСТОРНОСТ И ВРЕМЕ КАО ФОРМА ПСИХОЛОШКИХ ПОЈАВА 191

видећемо, да макар каква просторност јесте неопходни услов нашег примања појава спољашњег света.

У самој ствари, ако не би било просторности, не би било ни покрета (чак у субјективном смислу); а ако не би било покрета, то не би било могуће ни те промене осећаја у нашој свести, на основу којих ми закључујемо не само о променама, него и о самом бићу спољашњега света.

Утисци, изазвани спољашњим светом, чак у том случају, ако би они још и били могући, морали би безусловно остати непромењени, и ми би били сасвим лишени начина не само да их разликујемо међу собом, но и одвојити их од чисто субјективних осећаја.

Може се говорпти против те одредбе просторности, као Форме појава, да она у суштини не искључује прве две хипотезе, и по томе није довољно јасно одређена. Го је са свим оправдано, но таква неодређеност мања је невоља кад се упореди са унутрашњим противречијима или са бездоказним утврђивањем, тим пре, што она оставља отворено поље за даље испитивање. -

Још већи значај има тако широка одредба времена. Време само по себи, са свим се отима од нашег појимања и не налази се у нашем сазнању. Све што знамо и видимо, сви појави спољашњег и унутрашњег света леже у прошлости или будућности, то јест, они или су били или ће да буду, но чим се појаве у нашој свести, они постају садашњи. За свест као такву нема ни прошлости ни будућности, и једина Форма његова јесте садашњост. Разлика може бити само у јачини слике, а не у њиховој реалности. Садашњост је она математичка тачка где не може стати ниједан материјални појав, по томе што, ма како оно било брзо, опет оно саставља неку необично малу но одређену величину.

Ако нема довољно основа да се призна просторност као искључиво субјективна Форма нашег познавања, то онда, та јасност и тачност, којим ми дознајемо геометријску истину