Учитељ

194 РАСПРАВЕ И ЧЛАНЦИ

п мисли, које ми држимо у нашој свести, није са свим то исто, што п смена појава у спољашњем свету. Она ни мало не личи на оно представљање које ми имамо о материјалном кретању и о смени појава у спољашњем свету, где један моменат оштро одваја бесконачну прошлост од бесконачне будућности, где се садашњост може упоредити вједном уском рупицом, кроз коју видимо како предмети брзо пролазе, тренутно појавивши се и тренутно шичезавши један за другим „ну скупу.

У пеихичком евету, на против, појаве не пролазе без трага. Они као да постепено пспливају из невидљиве дубине, постепено долазе до највеће јасности, па поново почну бледети и заклањати новим појавима, продужујући да и даље бацају на њих своје сенке чак и тада, кад су оне и саме постале већ заборављене.

Напред је речено да готово сви наши утисци и све наше представе и мисли леже у времену, по томе што се све односи ва оно што је такође времено а не за то зито би време било неопходна Форма самога сазнања. Но није томе само то узрок. Сила нашег мишљења и јасност нашег сазнања ограничени су. По томе, кад ми обратимо (посветимо) нашу пажњу на један утисак или на једну мисао, остале бледе и готово

_иштчезавају, као да их и нема. Но ако на њих обратимо пажњу, оне понова ступају пред нас. По некипут то се дешава са свим независно од наше жеље, и довољно је само један миг (знак) па се живо пред нама појава цела слика, која је, рекао би, без трага, са свим, ишчезла из наше памети.

Ну тим се не ограничава сарадња сазнања односно времена, пошто свест из прошлости изазива не само оно што је прошло. Ми редовно предвиђамо најближу будућност тако исто, као што стално носимо у себи, истина тамне, успомене из прошлости. Све наше радње и одређују се баш нарочито тим предвиђањем будућности, пошто се циљ њихова и находи у будућности; но ма каква она била проблематична, она нам