Учитељ

ПрОСТОРНОСТ И ВРЕМЕ КАО ФОРМА ПСИХОЛОШКИХ ПОЈАВА 195

се представља стварном. У предвиђању будућности, које се оснива логичним закључцима, могуће ву још чешћа погрешке, него при сећању на прошлост. Но у огромној већини случајева ово предвиђање у толико је оправдано, што, кад се таква погрешка деси она изазива са свим други утисак, него онај који би изазвао сам по себи појав.

И тако у унутрашњем психичном свету, прошлост и будућност напослетку сливају се у један нераздвојни утисак садашњости, а та садашњост у знатној мери зависи од нас самих, од наше воље. Наши утисци не представљају собом потпуно пасивно оцртавање спољашњости. Ми видимо и чујемо не само то, што случајно утиче на наш слух и виђење, него ито, што ми хоћемо да видимо и чујемо. У соби где се вода много разговора, ми можемо слушати само једног од њих, а остали се сливају у безредни шум или одјек. На листу артије, где је нацртано много Фигура и цртежа, и где ве линије укрштавају, ми можемо ићи за једном од њих и видети једну слику, пошто све остало губи значај за нас, и готово не долази до наше свести.

Тај акат, којим ми из многобројних појава што нас окру-. жавају., и предмети који поред нас пролазе, бирамо, појачавамо п усвајамо (аперцепишемо) мало, јесте особите врсте унутрашње стварање. Потребан је нарочити акт психичког унутрашњег етварања, за то, да би се ред безбројних малих осећаја, добивених једновремено из спољашњег света, претворио у једну разговетну слику, која одговара томе или другом предмету, који нам се јавља као узрок који изазива све те осећаје.

Сав свет, у колико нам се јавља, постоји за нас у просторности и у времену. 'Го није само опитни Факат, него и логично правило. Но ипак ми једва да смо у праву из тога. гакључити да су просторност и време само субјективне Форме сазнања. Говорећи да је просторност субјективна Форма сазнања, ми напред решавамо то питање, подразумевајући тим

13»