Учитељ

ЗАБАВА И ПОАКА 243

времену, о раду, о знамењима на небу или у опште о другим стварима, о којима се води реч међу паметним људима: твој му је говор клепет млина — ништа више. Не одговара, не креће ни рукама, ни главом, а очи упро некуда у даљину... А покашто дарне га на мах понека реч твоја, те или радосно засветли очима и с чудноватом топлином поведе говор о ствари, која и не припада разговору, или намрштена чела и натмурених веђа срдито пушта на те муње из очију. А та реч бива сасвим обична, која се потпуно губи међу · осталима. Мало кад ће сам почети разговор, а када и почне, ништа, му не можеш разабрати. Назоре исказује тако чудновато, као да их. је купио по облацима. Џа и ерџбу пада. По кашто опет тако збори и твори, да то никако не доликује васпитању сеоске омладине и оцу тако многобројне породице. Пређашњих година био је, кажу, и гори, али са сваким дететом, које му је умножило породицу, изгледа као "дао му је по једна буба излазила из главе, као да се уравнала по једна бразда његова карактера. Нарочито се, веле, уразумио од смрти своје домаћице, и ако још није баш сасвим к свету. Ма да се не коцка, нити пије, ипак није у стању да новац учува, нити му знаш куда га дева и на шта троши. Школа му је права пустиња, у кући неред до зла бога, деца пола нага, пола у ритама и одеринама, и расту поред њега као шибље по планини. Споредне зараде не тражи нити даје нарочите часове, не евира о свечаностима; школека градина, коа ваља да даје један део скромних му доходака, лежи упарложена, не тражи наклоности од сељана, а према својим претпогтављеним понаша се најупорније. А при том слаже ноте и пише некаке књиге... Но, има свакојаких људи у свету! Тим полугласним судом заврши Доминик своје размишљање о сеоском учитељу, и рупцем брижљиво отресе с ливреје мајушни трунак, као са савршеног уметничког дела, на коме и најмањи прах бива велеиздаја.

И већ се устави пред вратима учитељева стања. Отуда је чуо смесу најразличнијих звукова: детињи плач, звонки смех, оштру зађевицу, полугласни пој, лупу претурених столица, туштање листова, табање многобројних ножица, клепет ускршње чегртање, цинкот пра. пораца, писку и шкрипу разних глазбених настроја, и напев млетачког карневала извођеног на виолини вештом руком, који се нејасно издвајао из тога звучног хаоса.

Завртивши главом неколико пута, уђе Доминик и без куцања. Та и иначе би оно било узалудно у овој дивљој граји.

На самоме прагу устави се изненађен. Особити призор, који му се на мах указа пред очима, бацио је у завенак и најоштрију слику,

16%