Учитељ

244. РАСПРАВЕ И ЧЛАНЦИ

коју је, по причању људи, замишљао о учитељеву дому. У осредњој соби, са обојеним зидовима, који беху већ избледели и местимице испуцали, на неравном поду, на који падаху кроз нрљава окна, пол“ лепљена нотном хартијом, слаби, титрави зраци светлости, копрцаху се слике и прилике малишана, као оно кепеца у баснословној пећини, или још боље као аморића на ренесансном своду. Лепа лишца, поред све убрљаности, са свима обрисима детињег ефекта, обла и вита тела на столицама и етоличицама, по постељама и под њима, на орманима и у њима, у најразличнијим положајима: и видовима, трупкање ногама и пљескање рукама, окретање узајамна грљења и распре вад њима опет неколико одраслије деце с књигама и нотама у рукама у шареним али окрачалим и запрљаним хаљинипама — беху живи делови слике, којој су широм изотваране Фијоке, испревртани столови и столице, разбацале књиге и ноте, растурено одело и живоџисна гомила боца, светњака, четака, виолина и изувача сачињавале

· достојну позадину. Звучну страну тога милог призора чуо је Доми-

вик још пред вратима. ; 5 Поред те вреве и мешавине узносила се висока мушка прилика,

у дугом поабаном капуту, сасвим раскопчаном прелуку, плаве косе с

рашчупаним зуловима, с неправилним али племенитим цртама на дугуљастом лицу, које се и покрај понеке боре и бледоће ипак одликовао свежином, с великим оком сањива погледа, држећи у једној руци вио лину а у другој гудало, те њиме махаше као владарским жезлом у овој држави вавилонске пометености.

Када је угледао Доминика на вратима, остави виолину и гудало

"па му пође у сусрет. А за њим нагрну са свију страна, и о час се

“

искупи око оца и господина, мноштво масе и веће деце уз живописној гомили. И Доминик за тили час виде читаву батерију плавих и црних очица, које беху радознало на њ упрте.

„Господин учитељ Хрђина 2“ упита е достојанственом одмереношћу. „Јест“, одговори учитељ гласом нестриљивости.

„Милостиви господин барон жели“, настави Доминик хладно и тихо, „да му дођете у замак. Кроз један час ваља вам се пријавити вртару, а он ће вас одвести његовој милости. Ћерка и син треба да пођу « вама. Али девојчица нека не заборави понети собом виолину“.

Извршивши послање своје, Доминик почаствова на растанку учитеља лаким поклоном главе и оде. Чим изађе из собе, промрмори "за бе: васпитање му није баш тако темељно — ни столицу ми не

понуди. (НАСТАВИЂЕ СЕ)

И фан ов

з 3 ! 1

АЊА ВАУДе <

со