Учитељ

ВАСПИТАЊЕ МАЛЕ ДЕЦЕ 215

као храна за уздизање онога који њима влада. Саме мали број њих помажу наше благостање и заслужују пажње паметног човека, а наравно, и детета који мислимо таквим начинити. Ствар није у томе, да се зна оно што јесте, него само оно што је корисно.“ У овим речима јасно се познаје аутор списа: „П!зеошт 8ш' Јев атћа еј Јев вејепсев“ („Разговор о уметностима и знањима“) у коме се доказује штета. науке и цросвете, које, к'о бајаги, суделују у кварењу наравствености. Наравно, није могуће сложити се с овим мишљењем Русо-а, као и с његовим принципима утилитарности које он показује предавању. Доказивати ово излишно је у садашње време, кад се од предавања, особито основног, поглавито тражи да има васпитавајући карактер, да помаже развиће умних способности, и положи основе даљем образовању човека. Ова страна васпитног посла није била позната Русо-у,. и према томе, он је стајао на гледишту уске корисности, и видео је корист за живот, једино у реалним знањима која су корисна за практични живот. У васпштном систему Русо-а,, образовање човека готово са свим се пскључује, или боље рећи даје се веома позно.

Услед таквог гледишта Русовљевог, до 12 година Емилових бива само Физичко и морално васпитање његово, = по навршетку 12.—-18. године почиње и учење. Русо је проширио и сам појам васпитања, т. ј. не даје овој речи овај сми вао, који јој се данас даје. „Све што немамо при рођењу, и у чему после оскудевамо, даје нам се васпитањем“ — објашњава и допуњује знаменити мислилац. „Васпитање добијамо или од природе, или од људи, или спољних појава. Унутрашње развиће наших способности и органа, чини васпи_ тање природе, умење користити се тим развићем, васпитавају нав људе, а добијање општа, искуства, на основу усвојених утисака, чини васпитање спољних појава“. Из ових речи Русовљевих ми видимо, да његова трећа врста васпитања јесте особена грана умног васпитања, које се лакше достиже обу-

УЧИТЕЉ 18