Учитељ

212 РАСПРАВА И ЧЛАНЦИ

па до његове женидбе. Наравно, могуће је бити васпитачем само једног детета, а не више. Џитомац не мора имати ни других васпитачица, ни других учитеља, осим васпитача. Он мора бити једини ауторитет за васпитаника. |

И тако Русо дозвољава само у изузетним случајевима страно лице да буде васпитач, и при том оно мора бити обдарено таквим особинама какве је, по мишљењу Русо-а, тешко наћи у туђем човеку. Доброг васпитача сам Русо назива, „ретким чудом“. Оно што Русо уклања мајку од васпитања, детета, нема за нас значаја. Као што ћемо ниже видети, Русо је најбоље подесио правилну основу женског обравовања; образовање пак сувремених му жена било је толико скучено, да умно васпитање није могло бити њима предато, а физичким васпитањем оне су могле руководити с довољно успеха. По мишљењу Русо-а, све васпитање, од почетка до краја, треба да буде у рукама једног човека. „Деци је нужно предавати једну науку: науку о дужностима човека, која је нераздељива. А „предавача те науке, вели Русо, ја бих пре назвао васпитачем него учитељем, по томе, што он мора више да руководи него ли да учи. Он не сме само прописивати правила, него мора водити дете тако. да их оно само налази“.

Кад прегледамо и упоредимо све што је Русо исказао о овом питању, уверићемо се, да његови захтеви могу бити задовољни и испуњени, ако васпитање детета буде вршено не ван дома, него у породици, под руковођењем родитеља, —- оца или мајке, све једно. Сам Русо исказао је о томе своје убеђење: „да је прво васпитање важније од других, и несумњиво мора лежати на женама.“

Потребно је још казати да Русо савршено одваја васпитање од обучавања. Под учењем он разуме саопштавање ра зних научних знања, и предавање истих није могло задобити симпатије овог реформатора васпитачког посла. На једном месту свог трактата он вели: „Од знања која су нам приступачна, једна су лажна, једна бескорисна, а друга служе