Учитељ

210 РАСПРАВА И ЧЛАНЦИ

правилну потребу да оне саме даје своју децу. „Нека мајке само пристану да саме даје своју децу, нарави ће се изменити саме по себи, природна осећања пробудиће се у свима срцима“. Мајка, која сама доји своју децу, постиже сталну и чврсту љубав од стране мужа, задобија синовљу нежност од стране деце, уважење и поштовање од стране друштва, срећнију родбину, јако и постојано здравље, и, на послетку, у своје време добиће радост и у том, што ће њене кћери следовати њеном примеру. Мајка, која не доји сама своје дете, не може очекивати љубав његову. Ма да та љубав потиче из крви, ипак „ако се глас крви не полкрепљава нави_кама и неговањем, он се угушује још у рано доба и срце, тако рећи, умире пре, него што се и пробудило било“. Таква. мајка још при првим корацима раздваја се с природом.

Даље, Русо савршено праведно устаје против обичаја повијати децу, завијати их у разноврсне пелене и повоје, који му не дозвољавају да промени положај, и држе га као у оковима. „Повијањем, вели Русо, ставља се несавладљива, препрека покретању тела, које има да расте. При повијању, дете непрекидно чини узалудне напоре, који исцрпе његову снагу и који надмашују његов пораст. Он је био мање стешњен, и мање дављен пре доласка свога на свет!“ Обичај повијања Русо приписује дадиљама које се брину само да им је лакше, јер кад је дете свезано, могу га бацити у ћоше, и не обраћати пажњу на његово плакање. Поводом тога, Русо иронички примећује: „ми не повијамо штенад и мачад, а међу тим не примећује се да су они искусили макар какву неугодност од те небрежљивости 2!“ 'Голико се енергично наоружао Русо против повоја, излишног завијања деце, иу опште против сваких уобичајених вештачких навика при неговању деце. „Доле пелене, доле повоји!“, узвикује Русо. „Завијте дете у широке завијаче тако, да свима његовим деловима тела буде комотно“,