Учитељ
ШКОЛЕ И ПЕДАГОШКИ РАД ЈАНСЕНИСТА 285
ШКОЛЕ И ПЕДАГОШКИ РАД ЈАНСЕНИСТА — ЛИСТИЋ ИЗ ИСТОРИЈЕ ПЕДАГОГИЈЕ СТ. 6. СТАНИШИЋ
0
Приступ. Јансенисти беху у средњем веку једна богословескоФилософска странка, која је своја научна начела оснивала на ФилосоФији класичних пиваца, а моралне принципе и богословека уверења своја црпла из учења хришћанског патристичког писца Светог Августина. У практици они су били строги критичари свих злоупотреба вере и папских и језујитеких обмана, а уз то одлични васпитачи младежи и педагози, и борци за слободу савести. Педагошки им рад има сличности с радом Коменскога, јер и „Моравска браћа“ чијем је реду припадао Коменски, бораху се за исте принципе, за које и јансенисти, а, то су: слобода људске мисли и реформација друштвеног и верског поретка.
Оснивач јансенистичког реда био је Корнелије Јансен (Сотпећа Јапвеп). Он је рођен 28. октобра 1585. год. у Аквију (Асдиој) код Лердама у Холандији. Још од 17-е године своје почео је изучавати _ теолошке науке и врло их марљиво даље студирао, тако, да је 16307. постао професор теологије у Лувену (Шбуеп). Заступајући и ширећи мисли Светог Августина, те истичући на основу тога слободну вољу људеку као повод за покајање и милост божју при омањим гресима, дошао је у сукоб са језујитима, који су сваку слободну мисао гушили и страхом Господњим трговали код побожног света. 1636 г. постао је владиком у Иперну. Умро је 6. маја 1688 г. Бавећи се богословеким студијама створио је ново учење налик на, оно, које ву заступали његови скоро сувременици: Лутер, Хус, Рајхлин, Коменски, и други учени људи. Тиме је и он снажно, а нарочито његови следбеници спремао реформацију и ослобођење људске мисли од средњевековних стега. Плод његових студија било је дело, које је радио пуне 22 године, а које је угледало света тек након две године по његовој смрти (1640 год.) Тај се спис зове „АпецеНице, 516 Чосфтпа. 56. Апспаин де ћиипапае паштае запнаје, аегтии пе, те епа еје,“ т. Ј. „Августин, или доктрине Св. Августина о људској здравој природи ит. д.“ У том спису Јансен објашњује Аристотелову философију и означује је као извор Пелагијеке јереси, коју је напао. Затим тумачи Августинову науку и у духу његових начела тумачи веру у