Учитељ

388 РАСПРАВЕ И ЧЛАНЦИ

| аовек плати читавим низом мучних искустава своје васпитне и моралне закључке, не треба му кратити задовољство да их, у појединим подесвим примерима, искаже омладини. Само не треба допустити да једна, маса обичних, свакодневних опажања, која су свима. јасна почев од кретена до ђенија, истисне из књижевности право уметничко осећање. То би била јадна замена, тим гора, што баш за децу треба лектира која може да умерено, без великог узбуђења, изазове у деце добра овећања. Тиме се чини једна корисна уштеда: у место да се

напрезањем мишљења изазове нешто осећања, оно се побуђује непосредно, а то појачава његову интензивност и чини га ближим моралној радњи.

Ипак није једино тенденција што смета ваљаности приповедачке прозе у дечјим књигама. И ако сувишно испољавање дидактичног елемента умртвљава појезију, опет би се могло прогледати кроз прсте, ако се жртвовањем уметности искупљује душевно спокојство дечје. Нека пропада лепота ред врлином! Али на жалост, овде се чини један позитиван губитак, за једну врло сумњиву добит. Дечје приче не могу се подичити својим моралом; оне не уче ни ономе што је син Божји проповедао, ни ономе што су мудраци износили у својим

—-—

списима. Морал дечјих прича — реч није о изузецима сведен је на поуке најнижега реда. Треба се чувати свих невоља пи незгода што могу снаћи у животу — не питајући

да ли оне долазе случајношћу, или као ресултат нашег карактера. Не треба трчати, јер се може пасти, ни јести зелено

воће — од њега се добива грозница, ни пити воде, кад Јо

човек уморан; не сме се приближавати колима кад јуре, ни ни купати у дубокој води или томе подобно. Све је то, нема сумње, врло корисно, и било би прави благослов божји, кад

би се још и усвојило, чим се прочита. Али зар се може но

мислити, да деца раде све ове штетне радње с тога, што не знају да то може бити опасног То би била нетувена наивност веровати, да све ово деца не знају без читања, чак и без усмених савета родитељских, просто својим непосредним