Учитељ

5924 РАСПРАБЕ И ЧЛАНЦИ

форми, као што је познато, сматра се за један од карактерних зна-_ кова објективности. А међутим та независност, која је основана на вашим посматрањима над преображајима Форме и над променама, предмета, своди се на то, што се иза тих раздичних објеката скрива неразлучна веза нечег, што их везује у једну целину. Но може бити.

најопштија и најосновнија Форма те непрекидности објеката лежи у

нашој вери, да они увек могу бити објекти за нашу свест, то јест, узроцима наших унутрашњих промена.

Обраћајући се свету психичном, ми се уверавамо, да та представа о његовој реалности, коју ми у себи израђујемо, не влада и не може владати оним основним својством материјалве реалности —

непрекидности — да је по суштини увек испрекидана. Узроци су томе ови: а) Свест је наша испрекидана — једно стање не слива се у

друго, већ је одвојено међувременом Сва садржина нашег душевног | живота није по томе испрекидан ланал, већ је таква, која се на сваком кораку прекида.

По томе у нашој свести не може бити у опште никакче непрекидности; и спољашни свет у нашој представи правце и непосредно такођер није ништа непрекидно, као и наш душевни свет. Но по сили неких погодаба у нама се израђује посредно признање, врста. вере у непрекидност материјалног света противно испрекиданости свести. Једна од таких погодаба била је већ показана — то је постојање и других људи и сливање свести, коју ми доиста имамо, са свешћу других људи у једну целину, у убеђење сталности; то јест, непрекидне узрочне способности објеката.

_ Но постојање других људи ни у колико не може ојачати нашу. веру у непрекидност и сталност душевних појава, јер прво сама. наша свест противречи такој могућности и друго ми преносимо и на | друге људе испрекидани карактер наше свести. Чак посматрајући |

друге људе, ми и на њима видимо оштру разлику између сталности |

или непрекидности материјалне и испрекиданости свести. Тако ми често видимо људе у стању мира, који ништа не изражавају, дакле који по нашој претпоставци ништа не осећају у свести.

Разматрање наших сопствених душевних стања, или тако зване унутрашње примљивости најразличнијим начинима, израђује у нама позитивно гледиште о исирекиданости или ритмичности пеихичких појава и у исто време смета посредним путем да се у нама заснује убеђење о непрекидности пеихичког живота.

Сваки је психички акт ритмичан, то јест, и колеба се у С сили и јасности и не може љуго да траје и да се Фиксира у свести