Учитељ

ПСИХОЛОШКА АНАЛИЗА 525:

чак и при осуству сваких погодаба, које сметају Фиксирању, то јест других упечатака који се томе противе.

Кад ми осећамо какав му драго упечатак, на пример посматрамо сто, који се находи у сеоби, онда ми нисмо у стању дуже од извесног времена да задржимо, Фиксирамо у свести тај сто. Не гледајући на усиљену пажњу, која је управљена на тај предмет, ми примећавамо, на своје изненађење, да његове слике на један пут нестаје из наше свести. Тај Факт познат је свакоме из самопосматрања и тачнија. методична испитивања над трајношћу Фиксирања показала су (Н. Ланге) веома интересан Факт колебања пажње за време самог Фиксирања. Слика предмета кога Фиксирамо у свести, било то осећање вида или слуха, подвргава се путем одређених, правилних међувремена колебањима у облику слабљења јасности осећања. Та колебања по својој правилности искључују мисао о умору и доказују ритмичну природу самог продеса примљивости или Фиксирања осећања у свести. Сетимо се да и скупљање (грчење) мишића, које је слободно изазвано, такођер нема карактер једноставног, непрекидног напрезања, већ представља колебања доста правилног типа, око 16 у секунду, услед чега се и сам акт слободне радње показује као ритмичан по евојој природи и састоји се из извесног броја импулса, који се не сливају потпуно у једну целину. Испоређујући те податке о ритмичности вољних чинова с колебањима свести и пажње, ми добијамо Факт општег својства — ритмичност сваког психичког акта у опште по свој вероватности лежи у ритмичности нервног процева.

6.) Мимо та колебања, која ми опажамо у нашој свести, ми још посматрамо низ других појава при улазу представа у свест и нестајању из ње, које још више утврђују у нама гледиште о несталности и ритмичности психичких појава.

Већ је било поменуто, да ми нисмо у стању задржати, Фиксирати у свести извесно осећање или представу. Оно јој се кобним начином губи, као да умире.

На први поглед могло би изгледати, да слаба Фиксирања представе у нашој свести произлазе по сили тако званог закона јединства свести, или тачније закона ограничености поља сазнања. Ипак пажљиво вамопосматрање показује, да свака представа, засебно узета, чак и под погодбом да осуствују други извори упечатака, не може бити Фиксирана у евести, да ритмичност или иепревиданост чини карактерну особину сваке психичне радње и при том двојако: свака радња састављена је прво из делова који су непотпуно спојени међу собом и друго, њезино простирање у свести јако је ограничено. Ако себи представимо, да се око нас налази само један предмет, да наша