Учитељ

564 РАСПРАВЕ И ЧЛАНЦИ

кажу, него на против да је оно највећи кукавичлук, дело слаба им плашљива духа; јер човек као створ Божји не сме да рђавим делим» квари слику Божју у себи, нити пак да самоубиством одузима себи оно што није кадар дати, и најзад прави човек и хришћанин неће: самоубиством избегавати заслужену казну, коју треба кајањем да. поправи. Лишавање себе живота, ради спасавања части може се рећи да је сасвим смешно, јер част је баш тада доведена у питање, кад је човек лишен могућности да о својој части несумњива доказа даде сасвим на други начин. Самоубиство не крије ни прљава дела нитт кога од њих спасава, јер је оно последњи прљави жиг који несавестан и непоштен човек себи на чело удара.

У трећем одељку који говори о старању гришћанина за своју земаљску срећу, писац је лепо изложио шта сачињава земаљску срећу човека, и налазећи да је здравље највеће благо и основ земаљској: срећи човековој, он нам даље износи хришћанску тековину имања, даље, како се употребљава земаљско благо, за тим хришћански поглед на својину поседа, у којој тачци са свим темељито доказује, д» су комунизам и социјализам са свим противни хришћанском начелу о својини, које да би се људско друштво сачувало од опасности, која би настала од лености и лакомства људи, налаже да се међу. људима тачно разликује „моје“ и „твоје“ и да се засебна својинљ% поштује као свето право. Наравно, да та својина мора бити стечена. поштеним путем. -

Износећи у тачци сришћански поглед на избор звања: и занимања“ · у друштву, пивац врло лепо, јасно и кратко износи на шта треба. _евак да се обазре при избору звања и занимања у друштву, како. би што корисније и себи и друштву послужити могао. Читајући ову тачку нама м нехотице дође на ум, како се о свему овдеу Моралци“ изложеног врло мало води рачуна, те с тога и није чудо, штом појединци и људско друштво, често и највише пате са неуспеха а све се више о томе осећају несретнима и незадовољнима. Емерсон лепо: на једном месту каже: „Највише зала и највише беде на свету долазе отуда, што сваки човек не ради онај посао за који је, него већином онај за који није. И доиста, кад се људи неби упуштали у послове за које нису способни или дорасли, кад би сваки радио свагда, само оно, што најбоље уме и може, на свету би било много мање"промењених каријера, мање преварених нада, мање моралних и материјалних банкротетава, мање бесплодног лутања, мање очајања, · једа и невоље“. Овоме се заиста не може противуречити, и кад тиме још додамо речи истога писца које гласе: да „главно што нам у жи-

воту треба. то је, да има неко који ће да нас упути да радимо оно