Учитељ

ЗАБАВА И ПОУКА 62!

суза како ју је деда Игњат од тога дана гледао. Заклањао ју је од сваког тежег посла,

— Остави то, миље моје, није јако тај посо за тебе, протепао би деда Игњат, кад је види да је узела што теже да ради... |

А кад Јелица роди сина, срећи и радости њиховој Н беше краја.

ЈЕ

С дана на дан, све се више ширила у селу мисао о подизању школе. Цео се Липолист томе радсвао а деда Игњат највише.

Унук му „Маркић“ већ порастао. Деда пун среће и блаженства кад му он танким гласићем протепа: деда, деда!.Он га узме у крило, грли га, љуби га и зановета с њиме по цео дан. Онда узме своје гусле, гуди и пева му о српској слави и српским јунацима. А он се игрг са дединим седим, дугим брцима, или са великим обрвама његовим, које су му се над очи биле наднеле... |

Маркић већ уђе у шесту годину. Деда Игњат дао би Бог зна шта, да му унук постане писмен. Он је сматрао писмена човека као неко више биће Сматрао је да је писменост необична ствар, да то не може свак научити, и да за то треба да се човек роди.

Шта ли је само несаних ноћи провео, мислећи о томе, како ће свога Маркића, књизи изучити, и да ли ће он моћи то икада научити,

— Краљевићу, викне га деда Игњат.

— Чујем, деда, одазове се он.

— "Оди де 'вамо. |

Дете дотрчи. Он га узме и метне на "крило. Гледајући га очима пуним љубави, милујући га по свиленој косици његовој, почне га питати.

— Би ли ти. роде. волео да научиш читаги 2

"Дете ужагри очицама и весело погледа на деду, а он продужава: