Учитељ

152

душу и срце васпитаника, да у њима развије и ојача моралне особине и да их на тај начин непосредно припреми за развиће моралног карактера. Наставник који је без воље у своме раду, коме је тај рад тежак и несносан терет, може још у најбољем случају настављати, али не и васпитавати, јер срце таког васпитача остаје деци увек страно и непознато пошто нема љубави која би њихова осећања у интимну везу спојила. Круг учешћа дечијег ограничен раније само на кућу, овде се знатно проширује и ствара разнолике личне одношаје, који су у толико важнији што се у многима од њих дете први пут јавља као самостално. Ови од"ношаји постају извор хиљадама разноликих искустава, до којих се већим делом на самосталан начин долази. Овде дете долази у један сасвим други свет и сасвим други дотицај него што је то случај у породичном животу. Школско искуство припада најважнијем искуству живота. Школа даје детету прве стварне погледе о стварном животу и тек помоћу школе свет му се почиње у правој боји јављати, и овде му се људи престављају другојачије, него што је он научио да их гледа у породици. Овде се он осећа као члан једне много веће заједнице у којој он као појединац ишчезава. Школа образује правилан прелаз од домаћег живота к' јавном животу, а у исто доба она преставља знатно проширење првог круга и непосредну припрему за последњи.

| Н. Р. Милић

(Наставиће се) ст. фил.

Концентрација наставног градива.

Питање о концентрацији на дневном је реду у васпитној литератури и нема ни једног правог педагога или васпитача, који бар делимично, не би био обузет овим питањем. Везивање престава, то је најважнији акт васпитне радње, јер. од њега у потпуном смислу ове речи, зависи чврстина убеђења, а отуда и јачина моралне воље.

# Овај је рад критикован и усвојен у педагошким семинару. ·