Учитељ

660

стиктивно мисли и осећа српски, која подноси и највеће жртве али који трпељиво сноси своју судбину и чека да јој само помоћ од Бога дође.

Погледајмо у оне многобројне редове нашег народа како се једва разазнају у духовној тами, редове које просветни зраци још нису ни додирнули и који су жељни светлости науке и слободе.

Застанимо пред појавама које нису ретке у нашем народу, које нас одводе на странпутицу и пропаст и размислимо се да ли ми довољно радимо на сузбијању њиховом.

Испитајмо узроке који створише у појединим крајевима поцепаност и неслогу, раздор и свађу којима се користе непријатељи наши, па размислимо шта треба да чинимо.

Када све ово размотримо, испитамо и о свему поразмислимо приступимо послу.

Наша је дужност велика али је родољубље и јака морална воља у стању све да савлада.

Дани наше славе дани су нашега рада — награда наша

трнов је венац који је Спаситељ метнуо на своју главу као символ свакога учитеља.

Ми смо знали кад смо се примали свете и узвишене наставничке и апостолске дужности шта нас очекује у животу па ипак смо се примали овога посла.

Нека нас та мисао, та љубав и у овом и даљем нашем раду снажи и ободрава.

Жетве је доста — а посленика мало.

Договоримо се и разговоримо се. Засејмо њиву бу-

дућих дана. Окопајмо је љубављу и родољубљем а: залимо соковима живаца и крви наше. Загрејмо се љубављу наших предака за општу ствар; прегнимо на остварењу наше заветне мисли;

порадимо на слози и јединству нашег народа,

укажимо отворено и без зазора на све мане и недостатке његове; ; ;