Учитељ

25

Све своје време он је другима посветио, а за себе и своје оставио је: „ако стигне и колико стигне“. Овакав рад донео је њему лепо име и част а његовој породици сиротињу.

Он је помишљао и на своје, али, што но кажу: „Човек предлаже а Бог располаже“.

Једне оштре зиме овај добри човек паде у постељу из које се више и не диже. Деца његова, сирочићи његови, окупише се око постеље и не остављаху је ни дању ни ноћу. Као да и сама осећаху у каквој их сиротињи и немаштини отац оставља.

Први пут овај човек у своме животу осети велики терет на души својој, посматрајући своју драгу дечицу и сиротињу своју у којој их оставља. Двадесет пет динара месечне пензије, беше сва имаовина коју им оставља. Ни живети, ни мрети.

Тежина љуте бољке, коју увећаваше немили осећаји, и брига за својима, учинише, те се овај племенити живот пре времена угаси. Последње речи, којима се са својима опростио беху: јадна моја децо; а две сузе које се зблисташе у његовим мутним очима, бејаху последњи и једини сведок љубави његове.

Ох, колико је таквих суза проливено и пре овога до"_ брога радника» Колико ли је учитељске сирочади по гробљу лутало и звало свога оца да их гладне нахрани и голе одене. Али они их не чују. Њих је земља покрила и за навек од своје деце одвојила.

Драги другови! У том времену када ови просветни радници остављаху своје у највећој беди и сиротињи, без ичије помоћи, нађе се једна племенита душа, једно благо и болећиво срце које своје осећаје окрете тој сиротињи и које их узе под своју заштиту, под своју бригу и старање. Тај човек беше Јован Гавриловић пред чијом сликом ми данас стојимо. и Е

О светла сени добротвора наше сирочади; ти који немађаше од срца порода, а који после своје смрти остави највећи пород, неколико стотина, неколико хиљада учитељске сирочади, — то су данас деца“твоја. Сви те они зову оцем својим, јер си ти заиста само за њих и живио.