Учитељ

58

краја да чине сметње оснивању српских школа. У првој се нарочито, и ако полагано, али ипак стално, без прекида, развијао наш просветни рад. И кад је 1895. год. умро митрополит Мелентије, Грк, јавио се снажан покрет народни да на столицу Р. Призренске Митрополије после толико дугог времена (од укидања пећске патријаршије) седне опет Србин. И већ у јануару 1896. изабран је први Србин митрополит, покојни Дионисије. Мало доцније јавио се исти такав покрет и у Скопској Епархији, који је и много дуже трајао и имао да савлада много веће сметње, док није уродио жељним плодом. |

Наравно тиме је наш просветни рад добио поузданију заштиту.

Са свим је друго са крајевима јужним. Ту од грчких митрополита није било ни очекивати какве потпоре, · они су се бојали да им се њихова словенска паства, кад добије школе на свом матерњем језику, са свим не отргне од њиховог утецаја, видећи у томе, не наравно опасност за цркву и веру, него за њихову панјелинску идеју.

Требало је дакле од саме царске власти непосредно добити генерално одобрење за отварање школа на српском језику, које би биле независне од патријаршијских митрополита. ИМ најзад се у томе успело, те је 1897. год. изашла султанска ирада, којом је одобрено отварање српских школа у вилајетима солунском и битољском, где год то народ затражи (наравно уз испуњење извесних законских формалности). И од те године у тим вилајетима почиње наш просветни рад у већем обиму.

Ја не могу у овој пригодној прилици, где је и време говора прилично ограничено, изнети све тешкоће с којима су и у почетку и доцније имале да се боре наше школе и просветни радници. Оне нису долазиле само с једне стране. Грчки митрополити (нпр. дорјански) у мржњи на све што је српско нису допуштали свештеницима да нпр. на Св. Саву одрже водоосвећење у нашим школама. Бугарски агитатори пак нарочито су се били окомили на мутевелије, власнике наших школа, претећи им најстрашнијим казнама, ако не прекину рад на српској ствари. МИ многи су наши