Учитељ

230

већ би шта више при упису свога детета у школу рекли учитељу да им дете учи, а ако оно не би слушало и не би хтело учити, онда „твоје месо, моје кости и кожа“ и „батина је из раја изишла“!

Један од ученика Анђелкових био је и неки Стојан Костић из села Бунушевца близу Врања, звани „Стошка“ или „Стојанче“, брат учитеља Митра у Шапранцу, предграђу врањском. Пошто је свршио школу код даскала Анђелка и био му као старији ученик и помоћник, отишао је у Филипопољ на школовање као питомац шапраначке цркве. Тамо се је он побугарио и доцније донео у Врање бугарску граматику, аритметику, глобус и т.д. У Врању се сада као учитељ није дуго бавио, већ. је отишао у Скопље, где је отпочео агитовати у корист бугарскога језика по Скопљу и околини. !

По причању Анђелкових ученика учитељ Анђелко нити је себе издавао за Бугарина, нити је нагињао бугаризму или радио за рачун какве пропаганде. Шта више, кад су му врањски трговци донели из Београда српске уџбенике, он је и по њима отпочео предавати својим ученицима. Свакојако су због тога грађани врањски и поштовали овога учитеља. У осталом у то доба у Врању се није ни знало за какву пропаганду, као ни доцније готово све до установљења бугарске егзархије у Цариграду.

Осем Стошке по причању поменутог Цветана Миленковића у Врању су били учитељи после Анђелка од 1857 до 1860 године неки Никола Џумајалија, родом из града Џумаје и Пеша Дабарче из Врања. Они су за кратко време учитељевали, те се с тога њихова имена не помињу много, нити сам што о њима могао дознати.

Према свему овоме школа у Врању није установљена тек 1858. године, као што наводи Господин М. Ђ. Милићевић у „Краљевини Србији“ на стр. 302. већ је свакојако установљена око 1837 године а може бити и раније, јер и данас стари људи у Врању и околини као Тома Бунушевац, поп Цветан Миленковић и многи други сведоче, да је даскал Анђелко учитељевао у Врању више од 20 година, а престао учитељовати 1857 године.

_ (Наставиће се.)

: Види „Братство“ књ, УП етр. 306 — 319.