Учитељ

205

филолози дотеривали и дотерују и дан дањи. Ну овај се језик употребљује само у нашој књижевности и по школама нашим, а не и у народу. Ни у-оним крајевима нашега народа, у којима се најправилније српски говори, не говори се баш потпуно књижевним језиком.

Ну у источним и јужним крајевима Краљевине Србије, који су у суседству и живљем саобраћају с Бугарима и Турцима, а нарочито у новоослобођеним крајевима, који су најдуже робовали под Турцима, српски је језик најнеправилнији. Ми смо пак Срби веома осетљиви према неправилностима у језику. Наш прост свет често негира и народност онима, који неправилније говоре, па их назива: Шоповима, Бугарима итд.

У оним крајевима, у којима народни језик много одступа од књижевнога, језик је велика сметња и за саму наставу у школи. Сем тога што поправке у језику односе много времена, ученици често не могу потпуно ни да разуму свога наставника.

Кад је оволика потреба за разумевање језика и то правилнога, — а рекосмо да је књижевни језик најправилнији, — онда треба тај језик и да негујемо.

Децу треба још од малена упућивати у правилном српском језику. У свакој прилици ваља пазити на њихов говор и доследно поправљати сваку језичну неправилност. Породица, задруга, сви чланови куће, а нарочито мајка, треба од ране младости детиње да упућују децу правилноме говору и то речи да изговарају правилно, онако као што људи говоре, а не као што деца изговарају поједине речи, нпр. „меко“, већ „млеко“, не „буби“, већ „љуби“ итд. Зашто их прво навикавати неправилном изговарању, па после да уче правилно» Тиме их само више оптерећујемо, јер на овај начин морају да уче управо два језика. Говор деца уче слушањем. Зато родитељи морају пазити, да пред децом не праве ни најнезнатније језичне грешке.

Обично се каже, да се говор, посисан мајчиним млеком, не може поправити, или бар да остају осетни трагови од њега. Ако се мисли да деца, која одрасту у кући, у којој се неправилно говори, науче и сама неправилно говорити,