Учитељ

340

сами издржавају: сиротињско и јадно животарење, у влажним и нездравим становима, са још гором храном. Није чудо што их онда многе сиротиња убија у цвијету младости, у вријеме кад побуђују наду да ће свом напаћеном народу бити од коргсти. Но шта се то тиче босанске владе. Хвалу Богу има ко доћи у нашу срећну Босну. Босанска влада са раширеним рукама чека дошљаке странце, који кад дођу ни једне српске ријечи проговорити не умеју — њој такви требају.

Пробије ли се који кроз све невоље и издржи борбу око опстанка, за оних четири године школовања, тад истом ставе и пита се шта ће сад бити. Влада му не да мјеста. Пардон! она би дала али ето несрећом сва попуњена! Него нека причека годину двије па ваљда ће једном добити. И он чека, а неки Шварци, Голдбергери добивају.

Питамо се како је то да тако мален број православних Срба дође до матуре, кад их има увијек у већем и претежнијем броју у нижим разредима. Осим гоњења и обарања од стране наставника, који су већином владини органи и бесловесни служитељи директора Бедјанића има још једна веома важна чињеница, како је влада ујдурисала, да што мање православних Срба оде на универзитет.

Томе је узрок богословска штипендија и богословија у Рељеву. Босанска влада не даје принципиелно својих штипендија, него т. зв. богословске штипендије. Онај који прима ову штипендију обвезан је да иде у богословију у Рељеву близу Сарајева, а иде се обично из 6 разреда гимназије. Исто тако и они који су положили испит зрелости, макар с најбољим, успјехом, а имају ту штипендију, морају ићи у рељевску богословију. Узалуд су неки молили, да им се бар дозволи да иду у духовну академију у Черновицама или Атини, гдје бар има академско образовање — није им допуштено. Који не хтједне ићи у богословију након свршене гимназије онога влада тјера по суду и ако тај случајно има каквог иметка заплијени му се.

Није ли овај у своје вријеме потписао обвезницу влада губи парницу, а и таких се случајева ових година дешавало. Но ако га није могла стјерати у богословију она му за то ни по коју цијену не да штипендије. Па шта ће таки сиромах — покори се сили хм оде у богословију, с празним се џепом не може школовати. А влади ово и јест у рачуну. Мјесто једног православног свештеника, може заузети само православни Србин, а она звања која су слободна,