Учитељ

359

деценија у Србији створена изолованост и сеператизам, који су утицали и на женски свет, јер „на селу жена неће више да живи у задрузи: од 100 случајева деобе 90 се врше због жена“ (стр 215). да „у варошима тај сеператизам иде даље: жену већ не веже толико брак и брачна веза, она жели да буде слободоумнија“ (стр. 22.) да је „новије образовање изгубило прво национални дух и национални карактер, па онда ударило по све погрешним правцем: школа није ишла на то да га исправља“ (стр. 23.); да је средња женска школа у гимназијама „стварала социјалисте, у женским школама учитељице“ и „где су се ови елементи појављивали, ту је настајала потпуна пустош свега националног како у смислу материјалне културе, тако и моралне, односно духовне“ (стр. 24.); да је доста „било две деценије да учитељица с попадијом утре пут за уништење српске ношње“ (стр. 24.); да је „њихов слободан али врло често неморални живот утицао на целу околину саблажљиво“ (стр. 24); да нам је „ново женскиње образовано на западу донело пропаст српске орнаментике“ (стр. 25.); да је „на западу жена профанисала светињу свога положаја у друштвеном животу, проводећи живот задовољства и уживања: зато је постала проститутка“ (стр. 30—81.); да су наше школе за опште и професионално образовање дале жене с образовањем, које им је донело врло ружан глас, јер: „узмимо за пример учитељице. Јавна је тајна да су оне понајвише допринеле деморалицији у народу, нарочито женскога пола“ (скр 34.), да је та деморализација дошла отуда, што је „наше патријархално село где се жена не да замислити без мужа и мушкарац нежењен држава му слала обрасце женских, који су имали да покажу, како жена може живети без мужа, без породице, без деце, да се одаје породичном животу до миле воље и опет да буде госпођа. То је оно што је убило наше село, односно задругу и породицу“ (стр. 34); да свега тога не би било, само да је место женскиња на селу за учитеље био постављан само мушкарац, јер „он ће прво живети као фамилијаран човек, изродиће децу и старати се о њихову васпитању, пружиће друштву образоване чланове а држави поштене и ваљане поданике“ (стр. 34.); да све то не би чинила женска, јер њој је „прво да се не удаје: лакше коњу без самара; друго, њена ће се деца налазити по домовима за находчад, ако већ не употреби сва механичка и хемиска средства да до тога не дође“ (стр. 34.); да му се чини, да би било прерано“ ако би ко захтевао, да каже „како би требало уредити питање о женском образовању“ (стр. 35.); да се на западу бори слободна жена „да би добила само