Учитељ

373

јој при превођењу на нову плату по новоме закону узме у рачун и ранију службу п одреди јој плату према укупним годинама службе.

Г. Министар просвете није усвојио ову молбу г-ђе Витковићке, већ ју је решењем својим од 20. јуна 1905. год. одбио од овога тражења, које није на закону основано, а са ових разлога: „по чл. 54. закона о основним школама (од 81. децембра 1882. г.) учитељска се служба не може оставити у свако доба, већ само по евршетку школеке годиче или школског течаја, у ком се последњем случају мора министар просвете барем шест недеља напред известити. Који би учитељ сам оставио школу противно овом пропису, губи право на месечну плату, а ако се опет у службу врати, неће му се пређашње године учитељске службе рачунати“. Г-ђа Витковићка поднела је оставку 29. јануара 1892., дакле у невреме, нити је барем шест недеља раније известила о томе министарство, те јој стога при повратку у службу (1. новембра 1999.) није узето у рачун време пређашње службе, већ је постављена с почетном платом“.

„По чл. 79. закона о народним школама, (од 19. априла 1904.) при срачунавању плата учитељима основних школа никоме се не могу урачунати оне године, које су већ изгубљене због напуштања учитељске дужности“. Према овоме г-ђи Витковићки нису узете у рачун пропале године службе, већ јој је плата одређена према чл. 38. зак. о народ. школама“.

Противу овога решења министарства, г-ђа Витковићка изјавила је жалбу Државном Савету и он је нашао да исто не одговара закону са ових разлога:

„По чл. 54. зак. 0 основним школама од 81. децембра 1882. год. који би учитељ самовласно оставио школу противно овом пропису законском, губи право на месечну плату и зко се опет у службу врати неће му се пређашње године учитељске службе рачунати.

Код жалитељице није овај случај. Она није сама напустила школу у невреме, већ је се као што се из акта види, обратила министру просвете молбом од 29. јануара 1892. год. ПБр. 1174, да јој се због болести према поднесеном лекарском уверењу, уважи' оставка на службу, с правом на проведене године службе у учитељевању.

Решењем министровим од 3. фебруара 1892. г. Пм 1174 уважена јој је оставка и наређено начелству, да је разреши од школске дужности и изда плату до краја јануара месеца исте године; међутим све ово не би било да је она сама, напустила службу.

Према оваквом стању ствари, на жалитељицу је, односно раније проведених година у учитељској служби, неумесно примењен наведени чл. 54, већ су јој и те године, као важеће, имале бпти урачунате у године учитељске службе приликом срачунавања плате према чл. 79. закона о нар. школама од 19. априла 1904. године“.

Стога га је одлуком од 11. јуна ове год. Бр. 71597. поништио.

Питање о млађим учитељима. — При закључку листа сазнали смо да Господин Министар Просвете неће износити питање о млађим учитељима пред Просветни Савет као што смо то наговестили у уводном чланку ове свеске „Учитеља“ већ ће према реферату комисије која је проучавала то питање, изнети пред Народну Скупштину предлог о тумачењу чл. 81 зак. о нар. школама којим је обухваћено то питање.