Учитељ

390

после овога његовога „кораблекрушенија“, или — како многи мисле — његовога зано томпаја.

Онај државни прирез од 34 паре доцније морао је се повећавати са повећаним потребама свију оних фондова за који су прикупљани ови прирези, а нарочито кад је њему придодат и прирез за трошкове управних власти. Стога је овај државни прирез од 34 п. попет на 52 паре на сваки динар непосредне порезе. После је он повећан на 62 п., па на 68 п. па најпосле на 75 пара. На овоме се одавно задржало. Овај се прирез може видети и у пореским књижицама.

Од овог државног приреза редовно је одвајано за школски фонд колико је било потребно за издржавање · народних школа све до краја 1898. год. Тада донесен је закон г. Андре Ђорђевића, по коме је издржавање народних школа прешло сасвим на округе и градске општине, а овај државни прирез, у коме је и школски прирез, редовно је купљен. Ово је овако било до 1905. године. На тај начин народ је за 6 година плаћао два школска приреза, један државни а други окружни (односно општински) !! Онај државни школски прирез трошен је на редовне државне потребе, (а учитеље су плаћали окрузи и општине!) место да је се давало школском фонду, као што је требало да буде по закону.

Кад је пре две године укинут закон г. Ан. Ђорђевића, а донесен садашњи закон о народним школама, плате учитељске враћене су опет на државни буџет, те су они окружни школски прирези на учитељске плате отпали. Али зато, и што су знатно повећане учитељске плате, као и због ондашњег великог броја учитаља, морао је се завести нов државни прирез за учштељске плате од 27 пара на сваки динар непосредне порезе, јер је веома мало оно што на ту сврху даје школски фонд (140.000 дин.) а онај негдашњи део школског приреза у 75 пара троши се и сад на редовне државне издатке, под именом: државни прирез; тј. отишао је својим дотадашњим током, што је буџетским законима већ узакоњено.

Ето како сад стојимо са школским фондом и школским прирезом. Али како меродавне личности кажу и овај прирез од 27 пара сад је већ мали, што задаје велику