Учитељ

405

излечио је Игњатијев потпуно од многих заблуда односно Маће" доније и братских симпатија према Бугарима и „словенофилима“, тек својим санстефанским уговором од 1878. године, којим се поклања Бугарима сва Маћедонија и велики део Старе Србије.“

И тако је у септембру 1869. године израђен а 28. фебруара 1870. године обнародован султанов ферман о установљењу бугарске егзархије.

Према свему овоме Србија је учинила Бугарима неоцењене услуге у борби њиховој за њихову црквену самосталност чак и на штету својих народносних интереса, и то је јасно као дан. Ну место захвалности Србија и Српски Народ сувише рано су од младе бугарске егзархије доживели незахвалност. Бугарски агенти још и раније а сама егзархија одмах по установљењу бацила се је на посао одрођивања српских епархија, које су припадале охридској и пећској патријаршији, на затварање српских школа, на гоњење и денунцирање српских учитеља код турских власти, на гоњење српског имена и српске књиге, и на утамањивање српских споменика и искорењивање српских обичаја и традиција у народу српском у Старој Србији и Маћедонији. Они су на све стране слали своје емисаре да наговарају српски народ да тражи заштиту у егзарха и да иште од Порте да дође под бугарску црквену управу. Брзо и врло брзо су се и егзархија и Бугари сви показали незахвални према српском народу, који је у то доба и у песми својој:

„У Бугарској и у Босни наша браћа пиште,“ исказао своје о словенског браства и љубави.

Из егзархије бугарске у Цариграду и других бугарских места кренут је тада читав ратни агитациони поход на Србе по Старој Србији и Маћедонији. Њени агенти поврвели су свуда не бирајући срества за своје циљеве. У многим местима тражили су од српског народа да да потписе и печате да неће грчке владике, а да тражи словенско читање у цркви само, а после су они више тих потписа и печата писали да народ признаје да је бугарски народ и да тражи да дође под бугарску егзархију, као и бугарске школе ит. д.

У свему овоме је Бугаре помагала чак и силом и сама Турска, јер се уздала, да је у њима нашла помоћи противу Србије, ако би до рата дошло са овом. У то доба у том смислу су и сами Бугари говорили и писали по новинама.

Врло су важне мисли, које је изнео Рус Н. Дурнове у својој

2 Иван Иванић у својој расправи „Српска култура у Старој Србији и Маћедонији“ у „Босанској Вили“ за 1905. годину бр. 13 и 14 стр: 218: