Учитељ

472

· нелогичности у догађању у његовим романима“, (Просветни Гласник св. за јануар 1903. „Допуне М. Видаковићу и Б. Атанацковићу“ од Г.Ј.), у којима се, дакле, износе такве неприродности које разум не може никако да одобри и усвоји.

И у другим романима има таквих неприродности, но у новије време одбачен је тај начин писања и усвојен је реални правац, где се износи оно што може да буде и бива, што се слаже с разумом. За пример нам могу послужити: приповетке Лазе Лазаревића, Јанка Веселиновића, Матавуља и роман „Горски Цар“ Светолика Ранковића.

Зато садањи писци приповедака и романа проучавају типове и карактере и прилике у друштву, у народу копирајући их и на основу умне готовине своје, а помоћу апстракције, детерминације и комбинације — сликају својом фантазијом у својим делима лица и догађаје. Зато, дакле, Јанко Веселиновић проучивши Мачву, као тамошњи учитељ (по селима, прелима и свуда), слика онако верно Мачване и њихов живот.

„Ивкова Слава“ производ је Сремчеве фантазије и дугог проучавања Нишлија.

Борисав Станковић залази по гробљима, даћама, задушницама и тамо проучава хроме, богаље, сулуде и др. људе, проучава масу тога света, који се у тим и таквим приликама виђа, проучава масу која живи својим засебним животом —- И, плод тога његовога проучавања и његове фантазије јесте његово дело „Божји људи“.

Све ово као објашњење активне фантазије.

(Свршиће се)

Пирот. К. Јовановић, учитељ.